Теологија се не може својатати. Она никада није била привилегија појединаца, нити предмет научних схватања и расправа. Егзистенцијалност теолошких поимања не датирају од умствених спекулација или аналитичких егзибиционизама већ од рефлексије Литургијског битисања човека у Богу и Бога у њему. И писмен и неписмен човек исту фреквенцију благодати добијају на Литургији. Чак и ако неко то не осећа, то не значи да јесте без дара учешћа (заједничарења). Чак и ако неко не уме да изрази своју веру теолошким речником, његова/њена личност се не одбацује јер уме (жели) да верује (додирне) Причасног. А теологија без вере не иде. Верник се поистовећује са теологијом чак и немим учествовањем у животу Цркве. Његово присуство је његова вера и теологија.  Бог је АрхиТеолог Који Својом благодаћу оживотворава придошле на Сабрање (сабор светих). Тако и онај који има неки биолошки или психолошки недостатак може да буде свет по благодати јер има покриће од Бога. Теологија не ставља баријере према људима, она не острашћује ниским већ високим вредностима које нису од овог света.

Није свако теолог ко се бави теологијом јер теологија уме да осећа, уме да се насмеје и пољуби другога. Недостатак осећања и недостатак осећања за другог није домен теологије као академске дисциплине већ слободе човека, исте оне слободе у коју ненаметљиво силази Божија благодат, благодат богослужбене реалности. Није свако у истини и Истинитом ко уме да изобличи заблуду другога. Нити је свако слободан ко уме непристојно да копа по нечијој приватности ако други то не жели. Сама теологија нема за циљ да саму себе прокламује као циљ постојања изван окриља Цркве и окриља љубави већ да уведе човека у пуносвесно познање стварности у којој учествује и да га парадоксално научи како да у име свевидеће љубави жртвује сопствени теолошки став зарад другог. Тиме се не претендује на одрицање догме већ на одрицање тврдоглавости која квари неки однос, или чак, само Тело Цркве. По томе се познају синови Божији уместо оних који накарадном тврдоглавошћу (којим умишљају дар ревности) и слепим ентузијазмом (којим умишљају дар Духа) не желе да се одрекну својих предрасуда макар сви у ништавилу завршили. Индивидуализовати теологију као сопствени прогрес према моделу „без других се може“, у којем човек усамљено ужива „своја добра“, или према моделу „други су потребни да би јели моје знање“ може одвести човека на опасну странпутицу у којој он умишља онтолошко јединство са Богом.

Од човека зависи…

FB_IMG_15271089976013016

Advertisements