Вера није више потребна када приђе благодат. Јер када благодат озари човека она му даје уверење, и више, даје му само виђење Бога. Када се човек испуни благодаћу он проповеда веру не на основу вере већ на основу онога што је искусио, доживео у богопричасној природи сопства. Не аутопсихотично, аутоадреналински изнутра већ благодаћу свише изнутра. Вера ти је још потребна када сагрешиш  или пропустиш наитије благодати у Цркви.

Дакле, када се обасјаш одозго, шта ће ти вера поред очигледног? Јер вера служи за оно што се не види (не опитује) а благодат за оно што се види (опитује). Благодат је потврда вере, а када се егзистенцијално доживи, вера је потврда благодати. Можемо рећи да на неки начин вера престаје онога трена када се искуси благодат јер је циљ вере достигао врхунац и може да заустави кретање. Налазећи се у Богу, вера (човека) отпочива у благодати (саврешнству, блаженству). И када благодатни утицај прође ( а што зависи од човековог стремљења од или ка Богу), вера се опет активира у свом трагању за оним што је синергијско у себи реализовало (обожило).  Зато вера нема јурудички карактер, нити се односи стриктно на периоде искушења (како неки интерпретирају), него је њега концизност у живљењу дара Духа Светога као живљења залога есхатолошко-историјског битисања.

Са друге стране, немогуће је радикално раздвојити веру од благодати (баш као и љубав од благодати), јер је и сама вера узрок (производ) благодати Божије. Благодат нема слојевитост (не мери се) али од човека зависи узлазак (оно што називамо степеновањем). Зато апостол тврди да нико не може да каже да је Христос Бог (вером) без Духа Светога у себи јер вера не сведочи саму себе него Онога Ко чини подмет те вере.

Advertisements