Благодат је изнова потребна јер је човек изнова грешеће биће. Опет, грех нема јуридички контекст, него је све ствар тога да ли човек жели своје обожење или не, односно, да ли воли или не воли Бога. Када би се увек претпостављала себи љубав Божија грех би више жалостио него радовао човека. Баш због тога што се благодат може изнова прокоцкати, баш зато је потребан редовнији одлазак у Цркву. Тајна новог богослужења је тајна новог причешћивања енергијама Божијим, енегијама светости. Из пресазданости бића по благодати рађа се обновљени етички човек.

Када би нам законска норма судила за сваки грех, Царство Небеско нам не би никада било доступно. То се не дешава. Према законском шаблону увек смо криви, али према благодатном обрасцу (боље рећи додиру) увек можемо да нађемо очишћење. Закон каже: „Пакао!“ а благодат: „Нада!“. Остаје само есхатолошка неизвесност, да се не би догодило да изнова закопани талант  постане трајно личносно опредељење.

Али, гле, у Цркви је увек све ново и аутентично!!! Она не затвара врата благодати  пред грешником, него баш њега чека, за њега се даје, њега прихвата, за њега налази оправдање тамо где сви вичу: „Неправда“ и „Суд!“.

Лако је бити рационалан када је у питању туђи грех, али љубав Божија није рационална, није ни ирационална, она не тргује и не машта, него је надрационална и жели исцељење за грешећег као онтолошко преображење, јер је Он Љубав и ништа Му не недостаје да би од човека нешто за Себе захтевао. А Љубав и јесте пројава нестворених енергија Божијих за човека, за његов пад, за његово устајање из духовне смрти у духовност Васкрсења. Ум законика то не може да разуме, њему је сва моралност у казни онога ко је погрешио, без давања могућности некоме за покајање.

Када је Бог рекао: „Не суди!“ није мислио на законска пресуђивања…

Advertisements