Један од најнезахвалнијих осећаја који се може десити некоме јесте осећање достатка, врлина, праведности. Како то? Зар то није циљ благодати Божије? Јесте и није. Када је човек задовољан собом он престаје да ради на себи. Само тако можемо разумети неке аскетске Оце који су намерно пуштали неки грех (или страст) да их обузме како би ушли у борбу са њим а да не би угасили подвиг духовном поспаношћу. Сигурно је и да Небеска Јерархија, иако без греха, има неко осећање недостатка, иначе се ни они не би трудили за већа виђења славе Божије. Свакако, код њих то не значи етичку већ онтолошку диоптрију.

Сагледавши ову висину Отаца и Анђела, бацивши поглед на нас доле, видимо да ни ми обични људи нисмо без наде. Савршенство нам је утолико ближе колико блиско осећамо свој грех. То не значи да је грех врлина него да нам је због тежине греха лакше да покупимо благодат. То је парадокс. Управо осећање недостатка, греха и неправедности у нама може развити борбену потрагу за супротностима, и да њиховим (врлинским) сакупљањем можемо бити без свести о њима у нама. На то стицање благодатне безазлености је Христос мислио. Стога, ако је неко брзоплет да греши, треба да буде брзоплет и на кајање (које је акт врлине између човека и Духа Светога), јер боље је да постоји такав динамизам, неголи да неко гаси своју ревност тиме што је килав да греши али и још килавији да делатно живи веру и удостоји се већих дарова Божијих.

Ако је наша природа толико превртљива због последица смртности, онда ту променљивост воље природе треба да искористимо на адекватан начин – за оно апостолско: Духа не гасите!, као и за оно Христово: Ревност за Твој дом (Цркву) изједе ме!.

Међутим, познање своје грешности на патетичан и театралан начин, још није право познање. Величина Божија се најбоље показује у ономе ко увек види свој грех. А то не значи манију страхова и укочености које ствара пасивност и мазохизам јер грех не може да узурпира однос Бога и човека.

FB_IMG_15271491681070627

Advertisements