Био је то преосвећени отац Мелентије, средовечни игуман манастира Зенит, који је тако поносно волео седети након службе на степеништу порте ишчекујући омладину да издели благослове. Имао је лепо лице а тек мало забелела коса је стидљиво вирила испод камилавке. Свакога лета, манастир је бивао пренатрпан бројем младих и старијих који су помагали волонтерски и надничарски у тешким пословима око манастира. Није њега то толико веселило колико су га искрено радовале све те нагомилане личности у реду које је желео да упозна. Можда и зато што се испод његове панагије срце више бавило радозналошћу неголи љубављу према гостопримљенима. Крај себе је у то време имао јерођакона старијег од себе. Чудан је обичај био посматрати како владика на очиглед присутних изобличава свог слугу за његов грех лабавости према другима. Очи тог јерођакона су биле пуне страха, стицао се утисак чак да га владика у осами туче. Први пут га је новопридошли Игњатије видео када је дошао у манастир са својом супругом Наталијом. Дотад је гајио о њему велике снове и идеале, слушајући легенде о том манастиру и чудесима која су се тамо дешавала. На први Игњатијев поглед, владика му се након једне Литургије учинио као немачки официр «сс одреда» какав је постојао код неонациста. Такву врсту држања, речитости и мимике је имао израз владике у Игњатијевом погледу, али Игњатије није желео да верује својим проницљивостима. Игњатије и Наталија су дошли у тај манастир да се у физичком и духовном раду одморе од Београдских свакодневница и мука. Игњатије је доста пропатио у односу са родитељима који су га целога живота тиранисали, док је сваки посао морао радити за будзашто крпећи тако новац једва за основне намирнице. Наталија је у то време имала један побачај, те је скрхана својим стањем и уморна од фамилијарних доскочица решила да се као некада препусти у наручије Божије. На тај ходочаснички пут су кренули веома радосно и мотивисано очекујући велике благодати – то је било вероватно и због тога што су обоје студирали Богословски факултет. Након уморног пута дочекани су веома резервисано. Нигде гостопримства на које су сретали у другим манастирима. Уместо кафе и одмора, речено им је од стране иконома оца Јулијана да морају одмах на рад у сену. Прихватили су то са знаком упита у себи али послушно без бунтовања. Смешкали су се током рада. Међутим, чак се и сама омладина са неким продорним и дрским погледом увлачила у њихове руке понекад задржане близу једна друге. Омладини је сметало све што нема «благослов» и «аскетску» позадину.

Дани су пролазили у тешком физичком раду и богослужењима, а омладина је и даље својим лисичавијим погледом испитивала у хладовини брачну везу двоје радника на огромној врућини. То се продужавало и за трпезом, као и у Цркви. Но, Наталија и Игњатије иако јесу  примећивали нису желели то да коментаришу. Оно што нису примећивали јесте посматрање владике из његових просторија које је ретко кад напуштао осим ако није имао за то добар разлог. Владика Мелентије их је посматрао сваким даном и питао се шта се гнезди у срцима младих да ово двоје тако буду стално сабрани на истом месту и на раду и на молитви. «Треба их раздвојити!». Прво им је раздвојио собе јер је таква политика манастира када је полност у питању, а друго, није успео да их раздвоји са посла јер његов јерођакон није желео да раздваја «дивног господина и дивну госпођу». То је нервирало владику и он је сваки пут тражио прилику да омаловажава свог јерођакона, док ово двоје није хтео директно нападати јер су ипак долазили са Богословског факултета, па би се тиме пронео негде ружан глас о његовом руковођењу. Владика је почео свакога дана да одмерава ово двоје где иду и са ким се састају. Није много веровао овим странцима у благодати! Док му се тако машта множила сваким даном, изнашао је начин да јавно говори о туђим греховима (а овде се то односило на ове брачнике) тако што неће именовати онога кога изобличава али ће се знати кроз саме речи на кога се оне односе. И као по правилу, нарочито када би се Игњатије налазио у осами пред  епископом, чули би се свакакви коментари који би углавном подсећали на приче које су се само њему и Наталији дешавале, или, које су у тајности изговаране на исповести пред неким трећим јеромонахом. «Зар је владики преношено оно што су они изговарали на исповести?», питао се.

У круговима се смењивао презир брачних придошлица, прво од владике а затим од запослених сезонаца. Сувише сујете се ту угнездило да се заборавила линија између света и манастира. Но, све то време на великом аскетском растојању, чак и у загрљају, су ово двоје суздржано стајали ниједном не зароптавши. Дани су се низали, омладина је све више подвала правила, тако да је са тим до владикиних ушију дошла клевета како брачни пар у Христу не поштује поредак манастира Зенит, и како њих двоје изазивају пожуду и саблазан код молитвеника!? Или је то владика само желео да чује од својих најамника како би брже боље спровео свој наум у дело? Није њега било брига ко су ово двоје, шта су преживели и због чега су дошли у манастир, они су њему сметали јер су га на нешто непријатно подсећали. Да, он је био бракомрзац јер је пуно волео своје тело које није могао тако лако да савлада, а овде му је идила двоје младих враћала у сећање живот којег се једном одрекао. Они су га искушавали! На крају, после 21 дана, позвао их је на званичан разговор уз саопштење да је «чистима све чисто» и да он не сумња у њих али да морају да напусте манастир. Ако је то била клевета како је владика Мелентије знао, зашто се сложио са том политиком? Истерао их је наводно да не би улазио у конфликт са свим радницима у којима је киптело од непокајања и пожуде, и то по цени једног радника за двоје. Ено га тај манастир и дан-данас, девојчице се крију у конаку да не би радиле и да би се изговарале својом слабошћу, а дечаци, млади богослови, настављају да се баве само лаком духовном службом у речима и чувању прилога. О томе да су некада у тај манастир дошла два богослова венчаних у Христу и да су били третирани горе од уобичајених лаика, нико ништа не зна. Једно је сигурно, након таквог понижења, они су нашли оно за шта су дошли, али то није био манастир већ благодат Светога Духа због које су прошли кроз даноноћне непријатности. Владика и даље седи у порти свог манастира и очекује као некада Саул у својој озлојеђености неког Давида дошљака који ће да му засвира нешто својим речима како би га напустио његов мрачан дух.

Жалосно је што још увек не примећује да је Давид једном већ дошао и да није био примљен међу своје…

 

 

 

Advertisements