Грех нема ентитет, ни самостално постојање као биће. У суштини, оно је ништа које хоће, кроз увекисту палост природе човека, да постане нешто, да се отелотвори (издејствује) као манифестација тог самоничега и да потврди човека као неуспело биће (као оно које је неспособно за потврдну егзистенцију у Христу). Проблем је у слободи.

Налик филму Inception, човек ( а можда и демон или пак свет спољашњих утисака) усађује у себе идеју (замисао, план, жељу, хтење). У зависности од садржаја идеје, човек се поистовећује са њом и почиње да је живи и верује. Позитивна идеја би рецимо настала као плод Духотворне озарености (благодатним просвећењем где се сваки појам у перцепцији човека отвара као цвет и расцветава у велелепни букет). Негативна идеја, домен свесно-несвесног. Човек не може да контролише свешћу сваки сегмент свог постојања. Свесно, међутим, како ишчупати погрешну идеју која се (не)приметно усадила, пустила корен, и представила себе као носилац постојања? Христос би рекао: постом (уздржањем) и молитвом (персоналном епиклезом ако је већ човек, како каже апостол, храм Духа Светога, ако је озарен и Духом Сабрања, о чему опширно говори најбоље св. Максим Исповедник поредећи човека са устројством Цркве).

Дакле, на место једне идеје треба пресадити другу умну идеју, изабрати „бољи део“ созерцања. То је домен боље навике чији синоним може бити сам аскетизам. Сами напори, пракса показује, некад нису довољни (отуд феномен „смирења“) али само смирење не значи мирење са палошћу природе чак и када је човек већ изабрао негативну идеју (узрок+последица).

Пресаздање Духом управо уноси у човека нову идеју али не идеју као домен информативно-спекулативног већ као онтолошки додир који установљује нови садржај исцелитељским просијањем на којем се човек као личност изграђује и васпоставља. Исцељење је увек актуелна новина која се остварује у димензијама Духа (Цркве).  Оно је истовремено и домен праштања и домен обожења. Али, опет, нова (Богоискуствена) идеја која се на место зле идеје (паразита пале природе) инкорпорира у перспективи Духа Божијег.

Са новом идејом, стара сама отпада. Са новом идејом, стару човек више не жели  у мисленој сфери сопства.

Проблем је и у сећању човечијем – да ли и колико често обнавља у себи старе идеје мењајући ново за старо? Јер богоадаптација тражи све силе човечије и позива их свакоминутно на узрастање (не половичне силе и не повремени труд), а ако човек није постојан, ако није у близини Светлости, логично, хвата га сенка (идеја) и наступа мрак (акт.) Ако није по слободи, зла идеја остаје да шири отров и да штити отров, и да предочава уму сопствене илузије као загарантоване истине. Ако је по слободи, опет, без Бога човек је немоћан да без бољих идеја (благодатних клица) омрзне и одбаци оне грозоморне. Идеја је дар ако је човек хоће као нетрулежно спокојство умног ока које созерцава Христа у свом бићу. Али, идеја је и пакао ако се семе поганости усложњава дуплирајући ум да у свему проналази подвојеност.

Човек бира свој идентитет који ће да живи и верује, и то није једном достигнути акт јер је човек увек слободан да задобије или одбаци благодатни Inception. Једини проблем настаје ако му неко против његове воље усади ту идеју…

 

 

Advertisements