• И избегавање погледа а не само додира или дијалога може бити сасвим довољна количина презира према ближњему.
  • Узвишено је само оно што сам узвисујеш својом љубављу и постављаш га на место више од себе јер си га својом љубављу подигао. Но, није све понижено што си сам унизио јер и када твоје делање прође, Бог обореног подиже опет.
  •           Где нема поверења нема ни вере. Верујеш само у оно у шта или кога имаш поверења. А да би имао поверења треба да се претходно увериш у своју и туђу љубав које си доживео. Код Бога је то дар Духа Светога а код човека његова искреност и пажња.
  •       Људи су људи, користимо махом погрешне или контрадикторне изразе па се зато тако мало разумемо. Некада кажемо и оно што не мислимо па се после кајемо. Зато ко не види дубину срца човечијег лако пада на испитима из праштања. Треба имати слух за парадоксе а не бити брз на гнев и увреду.
  •          Кад је рана свежа и најмањи додир боли. Оно што си посекао и пред пољубцем зна да заболи.
  •         Ко не уме да воли њега боли једнако као онога ко одбија љубав.
  •         Ако претворимо све односе у изговоре за несусрет објавили смо квалитет нашег пријатељства.
  •        Страх од другог не може бити љубаван јер љубав изгони страх напоље из срца. Наше зазирање долази од неискрене љубави или од умишљености о својој величини.
  •             Ако те неко не воли шта год да урадиш, макар се жртвовао као Христос, нећеш ништа променити. Промена може доћи само кроз личну љубав према твом акту од стране другог.
  •          И у посвећивању другима можемо наићи на искушење које може угрозити однос са најприснијима у случају ако нас мноштво расеје од једино конкретног.
  •          Параноја има много адвоката који се зачињу у сумњама. Све је сумња! Чак и љубав према другоме. Толико усложњавање далеко иде, до сваког разједињења себе и људи око себе.
  •          Наши падови су сасвим „природан“ бумеранг јер етика само показује зубе наше пале природе који не може подржати ни најелементарније законе. Будући да је човек смртно биће, њега и против његове воље може вући смртна природа на другу страну коју није хтео да изабере.
  • Они који себи дају лажну наду болују од лажног оптимизма који је више хистеричност неголи радост. Лажни оптимизам није ништа другачији од песимизма – само носи другачију одећу.
  •            Ко има много жеља одједном неће испунити ниједну најмању. Почни постепено па ћеш сабрати себи много блага.
  •           Трагај за мудрошћу Божијом – међу људима се нећеш усрећити.
  •          У почетку живљења вере добијамо многе дарове од којих је разумевање догмата можда и највеће, али време показује како сукцесивно копнимо, те онда и оно што смо знали постаје загонетка као да га тек први пут сусрећемо. Но, суштинска поука лежи у томе да ко не негује своје дарове од Бога, тешко да ће их задржати. Узалуд много имања ако неће власник да их негује.
  •           Чак и лоши људи воле добре људе али када год се потегне питање о награђивању таквих онда се и они дојучерашњи доброчинитељи показују данас патолошки уздржаним.
  •       Колико год опомињали људе на неке њима баналне а нама значајне ствари, они неће адекватно реаговати, но ће већу пажњу усмерити на оно што је секундарно од оног што је приоритетно.
  •           Снисходи људима али не преко сваке мере допуштајући све и свашта јер ће претерано попуштање довести до злоупотребе оних којима се снисходи а да се такви неће никада опаметити покајањем.
  •         Ми у свему налазимо страх од смрти јер паничимо за оне ствари у којима видимо коначну стварност а које чине једино наш идентитет независно од Христа. То је врло занимљиво јер кроз тај имагинаран страх губимо реалан страх од смрти а што је промашај. Јер у свему ономе што препознајемо као претњу, не видимо смрт која ће нас на крају задесити.
  •         Што је срце у телу то је Црква у свету. И као што је један Дух Свети који конституише једну Цркву широм света такав је и један крвоток у телу. Нажалост, многи не осећају као појединачни органи заслугу Срца које их храни.
  •        Сама идентификација проблема је први корак ка његовом превазилажењу.
  •          Народ од раног јутра бригује шта да ради са сутрашњим даном, и тако пропуштају тренутак данашњег који траје у нечему што се још није десило обезвређујући дар новог дана. Ништа од оног Христовог „да је доста сваком дану зла свога и да ће се сутра бринути за себе“.
  •         Причај само о ономе што је у твојој власти да промениш – остало може бити само празнословље и расипање енергије, или још горе, може бити право дубиозно богословље а да околина буде слепа и глува за смисао.
  •          Када си био дете једна играчка ти је можда представљала цео свет а сада када си порастао она ти више не значи на такав присан начин иако је не одбацујеш у апсолутности. Слично томе ће бити и у есхатону, у односу на оно што је Више човек неће пожелети оно што је ниже. Имаће сећање на своје историјско постојање али му оно у односу на оно што је Лепше неће бити толико битно да би на то обраћао пажњу.
  •         Непрепознавање свог греха у себи, види грех у другом, и идентификује га према врлини коју нема у свом искуственом животу. Није немогуће да други греши, али има и таквих ситуација да човек на другог сваљује свој грех неосновано, да је други сасвим исправан, и да не осећа стид и не слуша разум.
  •         Узалуд хитрост ако нема поретка. Треба бити брз на добро дело али не по цену хаоса. Колапс не даје резултате.
  •           Бог слама очекиване перцепције дајући опит нествореног који је толико узвишен да очекивано постаје непотребно а оно што је било неочекивано постаје саставни део природе.
  • Човек док не погреши у једном као да не види оно у чему је погрешио у другом. Тек кроз покајање у једном отвара му се хоризонт ланчаних реакција да види и све остало.
  •          Треба демаскирати себе унутар Божије сакривености, а тада, када обожење благодаћу Црквеног Духа Светога наступи, открити себе унутар Божијег Откровења.
  •        Учитељ би хтео да води децу на излет али деца беже са часова. Тако је и са историјским али и есхатолошким збивањем човека, јер Бог хоће човека али он бежи. Бог се не помера.
  •           Сви нешто траже, запомажу,  а заузврат ни личан а камоли побожан однос не траже. И да се барем запитају да ли се неко коме се обраћају не осећа горе или макар можда равно њима. Толико је велики њихов бол, односно, толико су га они подигли на степен идолопоклонства а да сам бол и није тако велики. Доживљај је оно што нешто чини великим или малим. А лице ближњега или Бога се и не види од таквог преувеличавања.
  •          Танке су линије међу разумевањем другог и горчине због другог.
  •         Време нам је дато за искупљење али наше адекватне (еклисиолошке) промене нема иако време безкомпромисно показује наше дефекте.
  •          Где је наплата ту је крај љубави.
  • Где је прекомерно осећање кривице ту настаје горчина. Ако не истичеш сувише своју кривицу, онда не губиш мир, а опет ако је сувише запостављаш губиш одговорност за тај мир.
  •        Самозадовољан хришћанин не може напредовати јер у свом задовољству собом прекида напредовање.
  •        И у минимализму се може наћи максимализам.
  •         Ко не промишља а тера друге на промишљање неминовно мора пасти.
  • Уместо да будемо литургијски Христоси онако како нас је Бог наменио кроз Очовечење Бога Логоса, ми бирамо да будемо нееклисиолошки Христоси далеко од сопственог обожења.
  •         Танке су линије између патетике и познања истине.
  •        Сувише је лако бити потчињен сопственом мишљењу а сувише болно остати у његовој доследности.
  •         Када би мање причао више би твој разум дошао до изражаја.
  •        Слабост се оглашава тамо где је највећа дрскост. Слаби људи то не виде па се клањају страховима истих утописта изједначавајући се са онима од којих се вређају.
  •         Искомплексирани људи живе у аплаузима својих цинизама.
  •      Безблагодатна доконост многе глупости доноси на јеловник својих гостију.
  •         Људи живе оно у шта верују, чак и ако то није истина или Бог Који јесте Истина. Али, њихов живот је такав привид да чак и поред очигледних разочарења не желе другачије.
Advertisements