Archive for август, 2011


Игра

Мање од дана је довољно за смрт.

И како се плашим двосмисла свога,

бријач је то оштар који нежност иште

дрхтим моћно тражећи немоћ намерно.

 

И када све прође, опет остајем сам

како је то незахвална болест …

као да ти се руга све што си живео

као да боли све оно што си био

и мали си, ништаван, надживеће те дан.

 

Бојим се својих костију без руку

свега онога што у њима нема топлоту,

хоћу да је све равно и раздрагано

зелено, једноставно и осунчано…

 

Нека мину векови и дође тишина

да се удомим под кровом станарским

као дете под осмехом,

као лептир под ваздухом,

као око под светлошћу,

види, као са игром детета и Бога.

 

 

Advertisements

Питам себе да ли умем

као некад бити дете

када волех без предрасуда

када ми зло неважно бити беше.

 

Како сам се тада смејао

нисам изгледао тако слаб

дисао сам сваким бегом

од свега онога што Бог јесте.

 

Нисам тада повређивао никог

ходао сам неспретно пред болом

био безазлен за невреме

био стидљив за поглед сваког.

 

Питам себе да ли могу

дићи из мртвих то дете

када љубав умеше плести вез

када само доброта беше.

 

 

Наоружали смо се данас

Многим речима од увреда и поноса

Као да нам свака врлина завиди

А само смо се загубили у предањима

Превиђајући космичке истине

Колико пуно тога у будућности

Неће имати ништа од сећања почетости

У којима данас јесмо а сутра спавамо…

 

 

Зашто морам

о свему мишљење имати?

Да не бих био глуп?

Ко је тај мудрац који не сања

а што мисли да свему зна лик?

 

Јер и када прође времена много

за мало то показује знање,

сав је човек питање од врата

па му и мудрост не дошаптава.

 

И све то због једне ствари

која не дође до сваког

да све што тражимо није

од речи и броја, мозга и мере

него од Личности једног Бога

који се у ланац не може

поставити кругом.

 

 

Истина, свуда је потребан поредак

У свему где се хармонија

И одговорност бића креће,

Тај бич онтологије и љубави

Који сваког бездушног ошине,

Али поредак парадоксом постаје

Сваки пут где се жеља и слабост пољубе

Јер једно су могућности

А друго шта човек снагом постигне.

 

 

Када човек  носи свој крст кроз живот, он пролази  не кроз метафоричну него кроз буквалну икону гетсиманске агоније. Тада је сваки уздах налик капљицама крви које се луче из најдубљег слоја свог бића. Али, као што је самом  Христу помогао човек да донесе свој крст на Голготу, тако и сам Господ помаже сваком човеку да пренесе свој бол – директно или индиректно кроз лице другог човека. То не можемо именовати чак ни саосећањем јер је у питању нешто дубиозније, егзистенцијалније. Сама Евхаристија показује величину узимања на Себе жртве за другог. Но, некада је бол такав, да имамо осет да нема никог осим нас ко би понео свој крст. Јави се нека усамљеност у томе, малаксалост. И човек не може да види зашто потамњује око ума његовог по слабости да сагледа колико није сам у том крволиптајућем пешачењу ка есхатону. Да, слаби људи су они који ропћу. Али, опет не можемо искључити ни слабост човека који није злонамеран, који једноставно нема снаге, иако исти такав можда превиђа да Бог не допушта искушење веће од снаге човека које може поднети. Некоме је то преоблем или стрес, некоме болест или тиранија духа, али све то некако мистично усмерава на Бога и самог човека учи да не расте у гордости већ у Светом Духу.

Када време самеље наша искуства тада се покажу зуби многих ствари и лица. То показује колико нас време дроби својом пропадљивошћу. Опет, када се време сабира унутар Литургије  која нас благодаћу преображава  у нову твар, отклањајући недостатке и преображавајући сама искуства, тада се сви људи, у тој унутрашњој светлости, покажу увек добри. Време  постаје некако непропадљиво, светлосно, и чини нас целовитим. Чак и да они  нису добри, благодат у нама их приказује као добре јер их ми тада гледамо  Божијим очима – онако како их је Он замислио и како Он гледа  свет. Без Божијих очију у нама, можда је чак и нужно свет и  људе видети у том грозоморном  виду какви јесу ван заједнице  са Богом – смртни и сујетни.

Како ми је лицемерна и ниска „политика“ оних који мисле да умеју да расуђују о вери а изван вере стоје. Чиме они све не називају своју веру? Све нека психотична и хаотична стања  подвојене мисли од које ниједна нема аргумент или завршетак. Болесна  недореченост чак и према вери. Надасве, такви саме хришћане називају свакојаким именима, или их пак доживљавају  као неписмене и застрањене будале. Чак желе себе да поставе у ситуацију  да „преводе“ значења својих мисли, или да представе себе као ортодоксне вернике сраслих са својим етичким  кодексима. Авај, све сама сујета и  глупост! Све тобоже ради љубави према  другом а заправо ради стварања лажне  слике о себи пред другим. Најгоре  од свега је што не мислим на милитантне, атеистичке или религиозне фанатике, него баш на оне који се диче својим „православљем“, набеђени „крснославци“ и превидиоци свелитургијске благодати. Они се усуђују да доносе суд о Цркви и представницима Цркве а сами у себи не носе живот Цркве.

По којим критеријумима можеш говорити о нечему у чему немаш удела? Може ли неко да говори о твом односу са женом а сам не постоји у односу између тебе и твоје жене? Замењују вредности јер они суде Цркви а не Црква њима. Они суде Богу а не Бог њима. Нимало флексибилне мисли и нерадикалног става. Чиста непромишљеност егзистенције. Мука ми је од таквих људи, ништа мање од оних који литургијским учешћем себи сами дају право да суде другима. Чак и тамо где поставе неко питање, показују се неваспитани и искључиви да барем саслушају одоговор јер га они већ „имају“. Али, ето, питају ради неке „културе“, неке назови „међуљудске етике“ која ће пре или касније само искључити другог. Толико о постојаности дијалога као мере љубави. Но, зато, како само они воле да глуме другима исповеднике и саосећајне праведнике. То треба исповраћати. Авај, тешко је сатану из пакла истерати. Историја изгледа не мења лице и преседан јер њени носиоци, људи, не познају време у које су похођени, не препознају људе који су им послати у сусрет са својом благодаћу, и као увек по ироничном правилу – не примају своје. Баш као по узору на Христа. Коме је стало до благодати, не разочарава се сујетним интригама овог света, него гледа на онај вишњи а који никада не пролази. То није фраза већ егзистенцијална чињеница поткрепљена Божијим отиском. Штавише, то је једина алтернатива чак и да немаш други избор.

Треба гледати себе али не себичном изопаченошћу. Треба гледати на духовно здравље своје личности и на потенцијал греха који тражи место у нама. Не можеш да спасаваш себе само биолошким преживљавањем изван Царства Небеског. Не можемо само друге да упорно анализирамо као дежурне кривце за сваки недостатак у нама. Самоаналитика изван заједнице са Богом и људима не води нигде – ту нема утехе, но само сурогат утехе у задовољству ниских страсти. Зар Господ нема власт да сасече и ишчупа сваки грех у човеку? Има али неће да демонстрира ту власт без слободне сагласности човека. Као што се грех храни навиком, тако се и врлина храни навиком за Богом. У томе треба себе навикавати. Јер од навика све полази. Код нас је све инфантилна рутина без адекватних оријентира „где“ и „како“ и „са Ким“. Не знајући одакле долазимо не можемо знати ни куда да идемо, иако има пуно самопроглашених вођа који математички покушавају да израчунају логику Божију а не знају да она није од овога света.

Нема пакла. Сав пакао лежи у чињеници Есхатона. Зар је пакао Есхатон? Не, Есхатон је Царство Божије у пуноћи које се неће на све одразити исто и као блаженство, већ због другачијег (непобожног, нецрквеног) васпостављања своје природе, нарави и идентитета сносиће другачије утицаје Божије благодати. Не као опит пневматолошког блаженства већ као опит унутрашњег мучења. Тврда је то беседа и тешка за прихватање јер Бог не мрзи човека а овде видимо страдање човека. Али, није Бог крив што неко у зависности од своје позиције сам себи кроји пакао у односу на Божију благодат. Божија благодат је очишћујући огањ који освећује човека. Каквог човека? Првенствено слободног као личност која жели да оствари однос са Богом без обзира на етички стадјијум,  а онда и слободног у покајању. Ако неко није покајан значи да не дели своју слободу са благодаћу очишћења. Јер шта Богу може принети осим свог срца и покајања? Ако не жели слободан однос и минималан стид? Зато му се благодат противи иако га не мрзи, него јер би да га милује али овај то доживљава као уништавање. А благодат је само хтела да уништи грех у човеку а њега да обожи, док је човек заштитио свој грех јер се поистоветио са њим те обожење прихватио као метод кажњавања. Бог није створио човека да би га мучио. Створио га је за Своју причешћујућу благодат у Духу Светоме, да би га обожио по дару. Из перспективе непокајанога, ми се противимо Духу Светоме Који би да нас озари али Он то не без наше слободе. У Есхатону ће нас неминовно озарити али неће сви бити озарени по слободи, па ће то опитовати као нешто супротно блаженству. Уствари, само ће нестати она лажна слика блаженства пред правом сликом блаженства. Стога сада и овде слободом бирамо какво ће наше искуство Бога бити.