Црква не негује територијални већ благодатни интегритет. Ако је толики раздор међу националистима, шта ли ће тек бити са онима који у једном граду подижу парохијске зидове према другима из истог града, не видећи да Црква не зависи од граница. Можда није свуда исти поредак али то не значи одбацивање оних покајника који долазе из других парохија, епархија па чак и других нација или конфесија. Тоталитарно православље, које негују јуридички појединци из клира и народа (а не сви) је замисао која својим задојено – послушним ставом одбија од Цркве новопридошле у вери херметичким законодавством. Народ треба да слуша свештенике али и свештеници треба да слушају народ – у питању је узајамна послушност јер смо сви једно тело у Христу коме је Он Глава а не да је свако од нас глава један другоме гордећи се својим мислима изван послушања. Црква јесте унутар времена и простора али она сама је изнад времена и простора, или можда боље речено, она сама јесте правилно испуњење времена и простора.

Advertisements