Човек је причасно-сједињавајуће биће у универзуму које тражи благодат као кулминационо одредиште своје личносне онтологије. Уместо тога, уместо Бога, сједињује се са свиме што уместо личносног блаженства даје сурогат такве благодати. Човек није типичан хедониста, он вапије за блаженством јер је по природи створен да постане причасник Бога, чиме се открива и потврђује његова жеђ и глад за екстатичким битисањем. Зато, пошто његово сједињење није са Нествореним већ са створеним реалностима, такав је и исход у палом (смртном) стању – незадовољавајућем, колико год заситио сегменте неких жеља. Таква пропорција се може рефлектовати и на оне ствари којима дајемо етички призвук, као на пример брак, поштење, итд., јер све оне саме по себи не доносе довољну добробит, и поред елементарног укуса, будући да  саме по себи не ослобађају природу од смрти. То је домен утицаја Светога Духа, Истог Оног Који је подигао Христа из мртвих и са Којим је Христос једнак по Божанству.

Advertisements