Закон човечијег срца није нешто што му формалном етиком припада, него Сам Христос Који је једино моралан Личносним пројављивањем кроз благодат у човеку. Жртвовање Сина и бесплатна благодат Светога Духа пред Оцем јесте посредовање онтолошке љубави за сваку неправедност на свету да пронађе своје помиловање. Отуда Христово распеће, отуда непрестани уздаси Духа Светога! (Рим 8, 26). Јер је то оно што немилосрдно, мржњом објективно, старо законодавство не може да разуме, да прими, да опрости Ономе Који је свима опростио све, будући само рашчлањено својим програмом смрти. Али, то не значи ни Божији благослов сваком безакоњу! Ни праведник ни грешник се неће спасити по својим делима већ по вери у Христова дела чија благодат може отклонити сваки недостатак само ако то човек хоће. А где је благодат ту је и Црква, чиме се отвара питање људске слободе да ли она жели или не жели да одговори на призив Божији својим учешћем у Литургијском начину постојања. Црква се данас поистовећује са моралном институцијом. Девијација настаје услед мишљења да се може бити верник на основу вере и етике без учешћа у Литургијском животу. Зато се сама Црква третира као институција која чува моралне и Божије законе. Чак се и Христос доживљава као учитељ морала који то исто тражи од својих чланова. Живот се заснива на јуридичко-правним односима према Богу и ближњима а креће се у оквиру награда и казни. Исти је случај и са Причешћем. Тако настају поделе унутар Цркве на оне који су праведни и на оне који су грешни. Превиђа се суштински проблем – смрт, и суштински излаз из смрти – благодат. Црква као лек против смрти нема додира са моралом. Онтологија и морал су две различите ствари. Владика И. Мидић би рекао: „Откривење Божије у Исусу Христу је донело промену у односу на онтологију а не у односу на морал.“

Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним) реалностима?

Advertisements