Нужан показатељ љубави уопште не мора бити мир и радост у оном профаном смислу речи. Напротив, баш тамо где се показују сукоби, ту се открива и каквоћа, да има много дубљег односа, баш као што се све већа искушења јављају онима који траже приснију заједницу са Богом.
Из сукоба се види да ли си сујетан, па да се „отказујеш“ другога по првом наиласку проблема, или си филантроп, те без обзира на „жалац“ још увек волиш онога кога трпиш баш због саме љубави.
Идеализам љубави као нечега што не трпи страдање – не постоји! То је сентименталност. Христос нам јасно показује распети идеал љубави – која жели да страда. Љубав без страдања није љубав него имитација љубави. Другим речима, идолатрија којом су задојени многи екстремни протагонисти у име патетике… Међутим, оно што се превиђа, јесте да се Христос није само једном разапео за нас него да Његово страдање још увек траје за свет. Прво, кроз Евхаристију, а друго, кроз Његово неизрециво али делатно и есхатолошко саосећање са нашом голготском историјом.

Advertisements