Божије постојање не можемо дефинисати научном методологијом јер Он будући Личност не може да буде„заморче“ наших умствених анализа којим ћемо Га у парампарчад сецирати. Он се открива човеку у димензији слободе и ту је цела проблематика (један од разлога зашто Га не видимо јесте тај да Својим присуством не би вршио наметање на оне који тај однос неће). Црквеним искуством, ми доживљавамо догађај Његовог живота али Царство није такво да се види „ено га тамо или овамо“ већ је продукт личносно-егзистенцијалног односа унутрашњим битовањем. Зато и вера није плод аутосугестије и апстрактних размишљања већ озарености светим наитијем Духа Светога одакле ми и црпимо идентитет и сведочимо својим постојањем Његово постојање. Или још боље, Он Сам сведочи Себе кроз нас, служи унутар нас и исијава Сопство на спољашњи свет са којим ми као људи долазимо у додир чинећи поред нашег обожења и обожење створене творевине.

Спекулисати и натезати се око Божијег постојања равно је нагађању о границама свемира до којих човек још није дошао или се играти са уџбеницима аполегетике бескрајно. (Они флексибилнији) атеисти имају право на сумњу (моја сумња је почетак моје вере) али не видим зашто себе не убаце у експеримент па да виде функционалност и суштину вере која је надасве Црквеног а не магијског карактера. И да је барем у питању сумња апостола Томе јер је он ипак тражио Бога да види, а овде, код атеиста, нема ни тог искорака, нема оног Христовог: „Испитајте Писма и видећете да она сведоче за Мене„, него одрицање, негирање, у старту пре него што је пневматолошко-еклисиолошки експеримент започео. Сами себи не дају шансу мислећи да је сама вера конзервативног карактера.

Докле год није по слободи и докле год је методологија истраживања Божијег постојања само у спољашњим анализама, дотад ће Бог остати у границама непознатог јер се познање темељи на Богоцрквеном односу а не на безличним информацијама. И не знам зашто атеисти увек почињу причу са чудесима као да је наша Тријадоцентрична вера само на томе утемељена. Или, само о  проблематици зла у свету јер зло  није домен Бога већ људи који својом злоупотребом чине да једни испаштају због других, чега ни хришћани нису поштеђени неком наивном протекцијом од Бога будући да ни нама страдања нису непозната, те опет не јадикујемо као они који немају вере и наде.

Advertisements