Проблем речи јесте проблем личности. Сви ми комуницирамо. Проблем речи јесте у томе што се њихов садржај може двосмислено (авај, и тросмислено) интерпретирати. Некада човек то ради намерно а некада безазлено. Међутим, која год тематика била посреди, човек се може префригано сакрити иза својих речи држећи њихову вредност за беспоговорну истину. У овом 21. веку видим да је то највећи проблем у свим узрастима јер се човек изразито тешко одриче својих ставова. Штавише, због свог егоизма или незнања, његове речи као одјеци животних ставова постају псеудо-догме. Човек свакој својој речи даје свети смисао. Зато и не жели да их промени, чак и ако то подразумева жртвовање многих недужних. Све то ствара једну круту односност.

Има људи који јесу у прелести па не примају реч која јесте догма, а има и таквих људи који стојећи добро у догми остају крути по питању других ставова. Има људи који стоје у догми и траже своја регуларна права у неким техничким стварима а да опет буду изигнорисани од стране оних који немају дијалог а заузимају челне позиције. Као и многи други у другим друштвеним сферама. Али, то јесте проблем. Речи могу и флексибилно и пожртвовано да носе истину и Истинитог. Проблем је у човеку – носиоцу речи. Чак и елоквентан човек може да буде затворен за другог – али шта ће му онда речи када нема коме да их дарује? Или како каже Господ провокативно: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“.

Данас не постоји разумевање за другог. Нема дијалога. Нема слуха. Чак и у присуству другога, пријатеља, фамилије, послодавца или више инстанце, све постаје монолог на уштрб ближњега, типа: „Узми или остави!“. А човек који се дубоко усади у своје ставове, тешко да може касније да их се олако одрекне. Тако је у односу према људима, тако је у односу према Богу. Негде, ипак, треба стати јер се не може свака реч довести у питање. Постоји здрав разум који јасно показује где су границе и шта јесте сувише очигледно. То је та једноставност вере. А ето, и она измиче црквеној јерархији, од најмањег до највећег члана, и воли да једнострано држи своја субјективна расуђивања за канонски објективна – авај, која год тематика била у питању.

После толико година, дошао сам до стадијума да се збуним када неко од надлежних покаже топлог разумевања и предусретљивости за неки дијалог или проблем – толико сам навикао на ту монолошку безосећајност са друге стране. Одбијање таквог дијалога може да дође само од оних који одбијају да воле.

Дијалог у  православном хришћанству не значи  усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех  од многих речи. Наша дијалогичност  се заснива на Богу као начин постојања  које одашиљемо другима на разне  начине. Не мора то да буде ни тео-дијалог (богословска комуникација) да би био  дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог – то је оно што  Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога. Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим.  Острашћени људи, међутим, то не могу – не јер им неко ускраћује то право него јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека.

И ево Откровења: Христос је вечни еклисиолошки дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и  „не може“  превазићи. Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема – велика је дилема за саме причаснике благодати…

пс.

Није свако ћутање – ћутање…
Није свако причање – причање…
Ћутање уме да прича…
Причање уме да ћути…

Advertisements