Постоји озбиљност која може бити разумевана на погрешан начин. Нарочито ако се те „озбиљности“ дотичу неискуствени или незрели умови у некој ствари, било да је то политика, религија, уметност, или нешто друго. Одсуство флексибилног осмеха саботира могућност за богосрдачан дијалог – неусиљено и неизвештачено. Стога су богоносни људи познати по томе што су оплемењивали друге својим топлим погледом и смислом за хумор. Док преозбиљност као круто и квази-ауторитативно делање често представља надмено, или чак и хипер-етично, експонирање у јавности која може бити на први поглед и безазлена. Да, охолост може бити исказана и на безазлени начин код онога ко је у себи не идентификује као гордост. Он тако једноставно постоји као ненаметљиво дете. А да би се проблем освестио још чешће мора човеку, као по правилу, неки тежак пад да се догоди да би се тргао из безосећајности. Нажалост, то није правило.  Зато ни сваки пад не мора нужно таквим да се дефинише, јер је он често последња карта за пут ка Царству Небеском помоћу које Бог призива човека ка Себи. Тек у паду настаје она срдачна скрушеност, или светоотачки речено смирење, која омогућава стабилно созерцање свих појава у видљивом и невидљивом свету. Док сујетна врлина, то јест самоконцентрација или аутизам личне праведности, тај процес Богобуђења онемогућава.

Advertisements