250px-Rembrandt_Harmensz_van_Rijn_-_Return_of_the_Prodigal_Son_-_Google_Art_Project

Дубина Божанске Љубави лежи у познању да је Бог Отац. Гондикакис, тумачећи дирљиво причу о блудном сину, говори да је млађег сина спасио осећај да је Бог Отац. Заиста, свако од нас се влада према својим осећањима, њима верује и њима тежи. Проблематика осећања се састоји у томе што сама по себи немају критеријум за добро и зло, те отуда једнака, чак и хедонистичка, жеља за једним и другим. Треба поимати осећањем да је Бог Отац. То није сентименталност јер у сентименталности је више патетике и смрти неголи разума и живота. Као што имамо осећања према својим очевима, умногоме више би требало освестити осећања за Богоочинство. Јер, без обзира на погрешке, када нас биолошки очеви тако неповратно прихватају, зар неће умногоме више Сам Отац небески?

Познање Оца треба да нам пружи чак и психолошко исцељење поред благодатног. Нема философије и теологије без макар мало психологије јер у свакој психологији лежи личносни профил сваког од нас. Ако некога спасава психолошки осећај да му је Бог Отац, онда је он кроз своје психолошко дошао до духовног кроз своју веру. Квази-психолошко је када Богу придајемо особине и тумачења која спадају у наш субјективни домен мимо догмата Цркве. Јер, имамо онда и квази-психолошко да када неко стоји у догматима осећа презир према онима који стоје у незнању.

Дакле, осећање Бога Оца спасава човека од његове жудње за грехом. Осећање му предочава искуства која је имао са љубављу Божијом. То психолошко је оно апостолско када говори о онима који стојећи ван Израиљевог Закона имаше познање Закона кроз своју савест. И Сократов демон је савест која не да мира оном срцу које стојећи у самом добру жуди за оним што добро није.

Отац, прејака реч! Колико се од нас до сада молило речима „Оче!“? Верујем ниједан. Чак сумњам да се и „Оче наш“ осетно  доживело (егзистенцијално препознало)  на тако дубок начин. Не говорим о разликовању Оца и Сина које се подразумева, него о осећању да нам је Син омогућио да имамо Оца. То осећање постаје освештано јер је Отац Узрок Сина и Духа будући да Сам одређује постојање Својом слободом. Познање Богоочинства доноси егзистенцијалне промене по читаво личносно постојање јер нова онтологија силази у град човечијег срца. Онда се душа (=личност, тело) не може више владати према светским категоризацијама него према осећањима која има у Оцу усред града. Естетика је та која му лечи и етику. Чак и када падне у наручије таме, а да се сама тама нема на кога наслонити у чему се огледа њено ништавило, опет га на покајање враћа осећање милости које је једном већ доживео. Не само естетско-етичка милост код Бога него осећање свог синовства које му је кроз Христа дато да Бога позна и опитује као Оца. Јер, ипак, суштински то јесте Христов Отац а благодатно наш. Зато када на осећање капне благодат, она је та која омогућава осећању да каже: „Авва, Оче!“

Чему вера ако нема осећања своје вере? Чему молитва ако нема осећања своје молитве? Чему милост ако нема осећања своје милости? Чему спасење ако нема осећања свог спасења? Свако етичко и онтолошко растојање од Бога бива због непознавања осећања Његовог Очинства. Јер, и по нижим бићима у творевини као свет животиња, а и код неморалних људи, видимо да се са лакоћом приклањају свима онима који су према њима родитељски  нежни и љубазни. Прича о блудном сину намерно остаје незавршена јер Отац зна да ће се она још много пута понављати у нашим животима, како код поједница тако и код човечанства, у сваком нараштају и у све векове до свршетка светске историје када Есхатолошки стадијум покаже Своје Лице.

Advertisements