Аскетизам није опозиција Црквене стварности већ њена потврда. Издвајати аскетизам из Црквеног опита наликује одвајању детета од мајке. Али док се дете још и одваја да би сазрело у одраслу личност, овде одвајање доводи до дефектног узрастања у оно што није човеку на корист. Аскетизам је потребан. Но, он није мерило спасења, нити херметички рецепт за аутоматско пресаздавање природе у Христу. Пажљиво ишчитавање аскетских радова јасно подвлачи да су и чувени Старци у светоотачком духу богослужили, присуствовали Литургијама и наглашавали Причешће. Све остало јесте припрема пред причешће и очување примљене благодати у Светим Тајнама након причешћа. Они који пропагирају једностраност аскетизма на штету Цркве не знају шта раде. Такође, запажам да вредност коју Оци дају благодатној стварности, нимало није ускраћена људима који живе у свету и долазе на Литургију. Некада се може уочити сувише јак мистицизам али Божије присуство у Црквама није ништа мање од онога у келијама. Иста је благодат над моштима као и над сабранима испред олтара. Уносити подвојености – штети самој Цркви и нецрквеним људима.  Свети Јован Златоусти је говорио да би волео да цео свет живи по Божијој вољи тако да нам манастири и не буду више потребни. Ово је тако савремена новина која отвара објективне хоризонте изван сваког клишеа и конзервативности – како код оних који преферирају нецрквеност тако и код оних који се сувише затварају у црквеност. Наравученије, свако може да има Бога у себи само ако то хоће. А још неко је рекао да аскетизам јесте свагда приморавање себе на долазак у Цркву јер има и таквих људи који узимају на себе разне подвиге а не учествују у Божијем сабрању.

Х. Јанарас у свом делу „Метафизика тела“ одлично расветаљава појам аскетике. Чак и Оваплоћење Бога Сина не доводи у контекст оправдања човека у правном смислу, него у контекст пресаздавања изопачене природе која се због своје пропадљивости показује необузданом и непријатељском. Нову природу коју човек стиче крштењем у Христу, колико год била изнова изопачена грехом, не губи могућност обнављања. Аскеза представља свесну супротстављеност природној изопачености. Тело јесте непријатељ али само док стоји изван благодатног домена. Изван благодати пала природа се јавља као жудња за пуноћом. „Наиме, потпуно је несхватљиво да се човек супротставља захтевима властите природе – природе која је он сам…Природа је оно што човек јесте, а истовремено човек није то (природа) – плот је његова природа, а истовремено је нешто страно његовом природном предодређењу.“ Изван кретања ка благодатном предодређењу природа се разлаже на смрт. Аскетизам идентификује смрт као паразита природе коју човек покушава да уништи. „Садржај хришћанске аскезе није у надзирању воље и страсти од стране разума, у навикавању на држање некаквог „закона“ и сличних производа етике, него у човековој борби против властите природе, односно против смрти у нама.“ То представља логичку противуречност и саблазан етике: човек хоће да умртви побуњену природу иако нема могућности да то оствари својим снагама. Јанарас у том напору види примат над сваком етиком и идеалистичким хуманизмом. „Свако програмирано настојање да се човек поправи помоћу властите воље и труда, да природу обузда властитим моћима, осуђено је од саме природе. Не може човек сам од себе престати да буде оно што по својој природи јесте.“ Само благодат може да помери ту границу. Аскеза се не остварује унутар закона (као разлике између добра и зла) него унутар природе и надприродног (као разлике између смрти и живота).

Advertisements