Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima. Kod necrkvenih ljudi ona se često manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da čovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi čovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja  ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer čovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja čamotinja a kod crkvenih hiper-atrofija.

„Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline – a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava – koja stvara „raskol“ u ličnosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je reč o rascepu takvoga tipa, mnogi verujući stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimističkog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i čoveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti većim pred Bogom i drugačijim od drugih ljudi – a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hiperatrofije, čovek umesto da čuva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha – zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu.

Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, čovek je uzeo samoinicijativno težinu veću od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano osećanje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u čovekovoj ličnosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom – ono je u bezazlenosti.

————————————————————————————————————

Ipak, ne zaboraviti da kako necrkveni tako i crkveni ljudi treba da testiraju svoju iskonsku podvojenost:

„Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti treba tražiti medju onima koji nam deluju najnormalnije. Mnogi od njih su normalni samo zato što su tako dobro prilagodjeni našem načinu postojanja, zato što im je glas čovečnosti ućutkan još u najranijem periodu života – do te mere da čak i ne pružaju otpor, ne pate niti se kod njih razviju simptomi koji prate neurozu. Oni nisu normalni u apsolutnom smislu ove reči, oni su normalni samo u odnosu na dubinski abnormalno društvo. Stepen njihove savršene prilagodjenosti tom abnormalnom društvu je ujedno i mera njihovog mentalnog oboljenja. Milioni ovih abnormalno normalnih individua, životare u svom miru, u društvu u kome – kada bi zaista bili ljudi – ne bi trebalo da ih prilagodjavaju.“

Aldous Huxley, Brave New World Revisited

Advertisements