Нема човека који не воли да чује комплимент о себи.
Искуство показује да човек воли да чује комплименте и за другу особу поред себе наспрам људи који воле стално некога да оговарају или да причају непријатне ствари.
Човек воли да чује комплимент о себи макар он био и нереалан.
Међутим, постоји разлика између комплимената и ласкања.
Комплимент указује на похвалу нечије врлине, геста, позитивног става о нечему или некоме, док ласка нема ту конотацију него похваљује некога само зарад добитка свог интереса или одбитка нечије личности на маскиран начин – путем лажне увиђајности. Зато је реч „куртоазија“ данас, иако недужна, задобила злокобан контекст.
Скромни људи су се одувек одликовали осећањем недостојности у похвалама без обзира што их је свака врлина представљала у правом светлу. Они су једноставно бежали од људске славе. Има она Јеванђељска поука која каже: „Тешко вама када почну људи да вас хвале!“ јер колики је брз успон у нечијим комплиментима, још бржи је у обрушавању исказа. Насупрот скромних људи, стоје бахати који живе за ласкања. Њима је та ласка толико битна да без ње не могу да живе. У њу су положили сав свој идентитет. Толико је велика њихова сујета и толико пуно они параноидно брину шта ће други да помисле за њих – мада и то бива само дотле док не припреме освету по свом злопмаћењу. Зато је нескромне људе лако препознати јер они никада не осећају недостојност и никада не виде свој недостатак. Превасходно, сами живећи за ласкања и друге желе да „инфицирају“ својом болешћу, тако да не могу бити ни у чијем присуству без глуме, него нападају друге ласкама.
Такав вид ласкања се данашњом психологијом назива  „полтронством“, лажном снисходљивошћу, лажном љубазношћу, које доминира докле год види свој интерес. То само показује колико мало искреног односа има између, на пример, две личности какве се иначе срећу у једном предузећу – послодавац и радник. Међутим, ствар се не смирује на том пољу, јер човек је друштвено биће, али баш у међуљудским односима, где нема тог односа „послодавац-радник“, ласкавац се показује као неко ко не уме да успостави цивилизован однос са другима наспрам човека од комплимента.
Јасно је да култура игра једну од одлучујућих улога у том сегменту али човек без љубави само од своје „култивисаности“ ствара раздор у себи и према другима. Зато је Достојевски тако пуно уздизао у својим делима народну свест – због његове, иако неписмене, оно пак квалитетне безазлености. Данашња квази-елита то не би могла да разуме, то је саблазан за њу, јер она је „тако изнад просека“.
Резиме би се састојао у следећем: комплимент има реалну основу утемељену на љубави према врлини ко год да је чини, међутим ласка нема реалну основу него се заснива на интересу које се остварује путем одређених „хвалоспева“ некоме зарад добитка. Није потребно пуно проницљиве интуиције да би се запазили такви односи. Људи их негирају јер воле да слушају обмане и фарсе као потврду свог ега и као доказ своје надмоћи над  другим.