Човек који има наду – има цео свет под својим ногама! Научници су доказали да се човек са надом боље сналази у тешким ситуацијама од оних који немају никакву наду.
Нада није само празна реч или пуко убеђење, она је плод најснажнијих разлога које човек претпоставља себи. Само човек који тражи смисао у свом животу има велику наду. Он личи на малог миша који ватрено тражи излаз из лавиринта. Зашто? Зато што не жели да остане у њему. Ако је то одлика једне животиње, колико више јесте (или би барем требала да буде) одлика младог или одраслог човека. Заправо, и млад човек постаје онолико зрео колико осмишљава сваки део пређеног пута. Изван тог кретања он наставља да лута.
Дакле, ко нема циљ свог пута нема ни смисао кретања а ко нема смисао кретања нема ни наду. Јер, чему да се нада када ништа не очекује, односно, када се не креће да би ишта нашао на крају пута?
Човек се може надати на више начина у зависности којом облашћу се занима или препознаје као сличну себи. Међутим, чињеница је да су велики људи – макар она била и мала деца – управо они који се не надају неким малим већ великим стварима. Такви искусе радост живота у пуноћи.
Другим речима, једно је када се неко нада да ће добити добру оцену из неког предмета који је учио, а сасвим нешто друго када се неко нада да ће наћи одговор на животна питања. У суштини, различити су путеви али је циљ исти.
Нада као појам даје извесни осећај самопоуздања али никада тако да се то граничи са себичношћу. Самопоуздање не значи самоотимање – отимање за себе. Нада изграђује човека у његовим животним ставовима и насупрот невољама чини га јачим од проблема. Може човек да поклекне али не може да изгуби наду. Научници су доказали да се човек „челичи“ (јача) кроз невоље. Нада је нека врста упорности од самих проблема – терање ината „јаким ветровима“. Можемо још рећи, да човек који има наду наликује некоме ко је изградио кућу од камена насупрот некоме ко ју је изградио од песка. Сви знамо колико такве куће могу издржати временске неприлике. Познат је случај једног научника који је преживео ратно заробљеништво. Његова изјава се састојала у томе што је сваки тренутак своје садашњости хранио надом да ће поново угледати своју супругу једног дана. И успео је у томе. Тако видимо да су нада и љубав као сестре близнакиње које живе у слози једна поред друге. То значи да би човек требао да их створи у себи.
Такође, човек који има наду не сија само себи, него налик сунцу одашиље своје зраке на цео свет, продирући кроз људе као сунце у све замрачене станове. Тако, својим примером, помаже и онима који немају наду да је сами покрену у себи угледајући се на њега. А ко има наду има и радост јер на његовом лицу не може да се види туга као код оних који немају наду. Укратко, снажна нада – снажан карактер, мала нада – мали карактер. У супротном, човек без наде наликује стиху из песме великог Дарка Рундека: „Гране смо на ветру!“.

Advertisements