Најпрефриганија врста карактерног човека није непријатељ који своје осећање угрожености, ривалства, огорчености, сујете, или чега већ, не крије, него је она врста која не осећа свој стид и не препознаје своје лицемерје. Такав подрива било какав однос и јединство својим префриганим понашањем на околишан начин – уз подмукли осмех и наизглед пријатељску наивност. Он се не осећа угроженим, сујетним, огорченим, или шта већ на директан начин – може да се не осети ни под једним разлогом уопште увређеним – него из чисте воље и љубави према ономе што није добро да минира експлозивне ситуације. Јер је то храна, демонско причешће, за таквог човека, колико за мушкарца, тим више  – за жену. И оно што такви углавном раде, траже вишу инстанцу у фирми, или гето коме ће се обратити, за оног трећег којег види, односно, жели да види као потенцијалну жртву за своју гордост. Такав се злурадује понижењем не само себи једнаког по непријатељству човека, већ доброг, било ког и каквог човека уопште. Треба намирисати такве људе а да се сами не усмрдимо. Њима је свако покајање за своје безумље стид и понижење – по томе се препознају. Али, када добију изобличење, ако уопште заћуте, заћуте само из осећања страха према ономе ко их за нешто изобличава а не из покајања. Јер већ у следећем тренутку траже себи слушаоца за своју „исповест“, и по могућству саучесника за продужетак своје бесмисли у новој интриги. И веће зло узрокује онај који се као такав издаје за представника или члана Цркве неголи онај који бива и остаје атеист. Јер грешник не може да саблазни оне који су већ пали а овде, у Цркви, саблажњава се нечија безазленост кроз уста или дело од стране оног који себе представља као праведног и побожног. А такав не само да није онакав какав се издаје, није ни човек, већ карикатура.

Advertisements