У посланици Римљанима, Св. Игњатије еклисиолошки аспект поистовећује са мучеништвом (жртвовањем себе, мучеништво као сведочанство). По њему, нико не може бити доксолошка труба ако није спреман положити свој живот за веру у Христа. Свестан демонологије, Св. Игњатије указује на важност Евхаристије која чини сваког члана Цркве да чезне за Божијим Очинством. Већ ту наглашава поистовећеност Христа са епископом као превасходство Богом устројеног поретка.

У посланици Ефесцима, у самом уводном поздраву спомиње Цркву као предодређену да кроз икономију Господа Христа задобије вечну димензију. Обраћа се Ефесцима са жељом да покажу љубав према епископу као према Христу. Иако окован и удаљен, Св. Игњатије не прихвата ни у једном трену растојање од Цркве јер увек има исто исповедање вере. Зато и позива на љубавну послушност епископу, презвитерима и ђаконима ради очувања једнодушности. Јер без тог послушања губи се јединство самог сабрања у Богу позвано на славословље Оцу. Однос између Сина и Оца ставља у раван између свих епископа широм света и Христа. Јединство Цркве са Христом поистовећује са јединством Сина са Оцем. Гордост не доводи у везу са класичном етиком него са: непослушношћу епископу, нередовним причешћивањем и не доласком на сабрања. Еклисиологија му је епископоцентрична тј. христоцентрична јер у епископу види самог Христа који устројава богодоличан поредак. Из такве благодатне перспективе, проглашава сваког богоносца храмоносцем, не као да је храм сам по себи него такав постаје унутар сабрања која чини Цркву. А Црква је тамо где се налазе све Три Личности Свете Тројице. Такође, еклисиологију не раздваја од социолошког аспекта јер позива Ефесце на љубав према онима који стоје изван Цркве, нити изражава презир према материји раздвајајући дух од тела јер је кроз Оваплоћење Христово у Христу све постало одуховљено.Искусан у демонским напастима, опомиње силом Литургије да се Њоме утицаји непријатеља смањују, па се тако сусрећемо и са исцелитељским моментом еклисиологије. Благодат је дар просвећења која сваког помазује Духом бесмртности унутар Литургије, а Евхаристија је лек бесмртности којим добијамо залог вечног живота сада и овде.

У посланици Магнежанима, епископа изједначава са благодаћу Божијом а свештенство пореди са законом Исуса Христа. Потом, као да устројство намерно усложњава па прво епископа пореди са Богом Оцем а свештенике са Христом, да би затим епископа поставио на место Божије, презвитере на место апостола а ђаконе именовао као саму службу Христову. Јединство јерархије види у општем смирењу па ни ђаконе не назива слугама у неком ропском смислу него саслужитељима по синовству у благодати. За Св. Игњатија нема опстанка и целовите еклисиологије без знања и управљања епископа, јер је сједињење са епископом и свештеницима изворни наук бесмртности. Истина је тамо где је богоквалитетан поредак јер ни Христос није ништа Сам радио без Бога Оца и апостола. Не позива на једнину у смислу индивидуалног него једномислија у смислу општег. Тамо где је сабрање ту је једна воља а тамо где је монада ту је мноштво воља – таква перцепција отвара поље разликовања између психологије и духовности. Истиче благодат претежнијом над Мојсијевим Законом да би показао да је домен благодати врхунац Цркве која долази од Бога а не из етике која долази од врлине једног усамљеног човека. Послушање се односи на простирање Цркве где дарови Светога Духа сами снисходећи на све присутне треба да послуже једни другима на изграђивању Цркве. Дар једнога треба да служи дару другога док се сами дарови међусобно разликују. Таква диференција не угрожава никога.

У посланици Тралијанцима, Св. Игњатије види сабрање као подражавање Богу личном црквеношћу. Позива на послушање епископу, свештеницима и ђаконима на основу онога што њихова служба изображава, јер је то оно што чини да се не живи по непокајаном човеку него по новом у Христу. Црквена јерархија је оно што чини Цркву постојећом и без тих служби Црква нема своју онтологију. Црква је сама Св. Тројица окупљена око епископа, свештеника, ђакона и народа. „Са нама Бог“ није ништа друго него Евхаристија. Од Бога се одељују они који руше поредак црквене јерархије јер је свештенство оно које чини жртвеник на сабрању без којег нема очишћења. Саме чинове поистовећује са заповестима Божијим, док поретку службовања даје конотацију љубави а не власти. Свако другог ослобађа својом службом а не као да сам своју слободу мимо службе има. Служење је испуњење богоустановљене слободе.

У посланици Филаделфијцима, уводним поздравом карактерише Цркву по непроменљивој радости не само по Божанском пореклу, него ако сви буду Једно били са епископом и свештенством као од Бога облагодаћеним за наставак Христове службе човечанству. За Св. Игњатија јерес настаје као добровољно отцепљење од Цркве којој је епископ алтер-глава. Сви који немају удела са епископом немају ни са Богом јер је то противно страдању Христовом који је показао послушност Оцу до смрти на крсту да би Својом жртвом успоставио Царство Небеско које је Црква. Еклисиологија има значај Једности јер је један Господ Исус Христос, један путир, један жртвеник, један епископ. И та Једност све у себи уцеловљује и чува од расипања на деобе и смрт. Јеванђеље поистовећује са телом Исусовим а Апостоле са свештеницима Цркве, истовремено убрајајући све свете у јединство тог Јеванђеља који су чекали и дочекали Месију од старозаветне историје до новозаветне пуноће. Христос је сама Блага Вест. Св. Игњатије дефинише љубав као добитак сабрања и присаједињење Божанској мудрости, а пакао као губитак сабрања и причасност демонској мудрости. Стварност Цркве он види у пневматологији јер је Дух тај који устројава поредак и сведочи истину. Сам Дух не дејствује без епископа, свештеника и ђакона јер Он раздаје различите дарове. Отуда и различитост служби црквене јерархије. Јер, Дух не дише у деобама људи него све возглављује у јединство бесмртности, будући да смртност разбија јединство својим расејањем. Домен покајања доводи у везу помирења са Црквом и унутрашњим поретком службовања. Нема поретка у души без сарадње са поретком свештеничких служби јер је то Божанска установа. Св. Игњатије не уздиже Јеванђеље као гарантни документ  неких половичних истина него га види као самог Христа који је Истина све у свему.

У посланици Смирњанима, парафразира апостола Павла говорећи евхаристијским језиком да ко не поверује у крв Христову томе ће се судити макар био и Анђео. Ту видимо и оправдање материје која се освештава Божанским поретком. Евхаристију доводи у додир са Оваплоћењем а љубав са Васкрсењем. Тако, Оваплоћењем негира тадашњу актуелну јерес докетизма а Васкрсењем отвара поље живе есхатологије. Литургија има сигурност истине само док епископ над њом председава. Где је Христос тамо је саборна Црква и где је епископ тамо је народ. Ниједна Св. Тајна се не може савршити без присуства епископа или његовог благослова у одсуству. Као што постоји сабор Св. Тројице тако постоји сабор епископа и народа који чине Црквену пуноћу. Тиме се открива да Црква постоји на Светотројичан начин, и да они који у њој бораве укрштају своје односе на благодатан начин кроз служење једни другима и целом свету. Само богослужење доноси поредак а поредак доноси јединство Цркве. Мир Божији је управо то јединство и залог који није од овога света.

У посланици Поликарпу Смирнском, епископство тумачи као надгледаност од самог Бога у смислу посвећења. Јединство Цркве је круна свих врлина и потенцира чешћа сабрања. Једнако велича и Свету Тајну брака и Свету Тајну монаштва, али благослов Господњи почива на онима који и једно и друго у сагласношћу са епископом чине. Св. Игњатије созерцава да се ни Црква без епископа, ни народ без Бога не могу одржати. Без обзира што се налази у оковима и има више разлога за жалост због смрти која му предстоји, он све време показује и ван Цркве љубавну покорност према црквеној јерархији управљања. То само показује како сама Црква нема границе. Сваку врлину не примећује као дело једнога човека него као дело мноштва у једном Христу кога заступа епископ. Св. Игњатије не истиче своје мучеништво као подвиг који стоји изван или изнад Цркве. Спасење је опстанак у Божијем јединству које је Црква, и препуштање себе у руке Духа Светога кроз свештено богослужење. Избор једног епископа једне Цркве не бива без других епископа других Цркава.

Св. Игњатије у епископству не доживљава један механички акт него одређење Цркве наспрам јеретичких формација. Он је увео антифоно појање по узору на виђење које му је дато Духом Светим када су Анђели наизменично прослављали Св. Тројицу, па је то искуство предао осталим Црквама. Свагда се позивао на пастирско старање и светотрпезну одговорност. Јединство Цркве он посматра на три начина: као Тријадологију, као заједницу народа и твари у Оваплоћеном Христу, и као саборно јединство свих и свега у Цркви Свете Тројице. Кроз литургијског Христа све улази у јединствену благодат Свете Тројице. Црква је синтеза бесмртности између створеног и нествореног које Христос у Себи обједињава. Евхаристија није још једна у низу од светих Тајни, него сама суштина Црквеног постојања где се народ Божији сједињује и телесно и духовно са својим Богом.

Литургијско богословље Cв. Игњатија Богоносца обухвата етику као нарав Божију, тако да етика није само безлична врлина него лична заједница у Христу са Св. Тројицом. А да би Црква имала своју икону потребан је епископ не као неко ко замењује Христа, него као неко кроз кога се Духом Светим пројектује Христово Првосвештенство. Отуда је јасно зашто се Исус Христос назива Главом Цркве, јер је Он њен Начелник који кроз епископа дејствује али без укидања епископске личности и слободе. Епископ символише двери кроз које се пролази до сједињења са Царством Небеским. Зато и Евхаристија као Чаша Господња може бити исто тако узимање учешћа у свето-игњатијевском мучеништву, као што је ту исту Чашу Сам Христос смислено примио од Оца као Архимученик и Сам јој дао нову призму установивши је као Тајну Вечеру на свакој Литургији.

Advertisements