Хришћани, иако обдарени нествореном благодаћу ванземаљског порекла, нису ни по чему супериорнији од било ког другог створеног човека. Она не припада стриктно човеку и не да се сама по себи поседовати зато што је сама по себи пуна слободе. Зато се благодат идентификује као она која разрешава од греха. Благодат је моћ која не тражи спољашњу демонстрацију уништавања већ Љубави као новог и сталног онтолошког опредељења. Бог не тражи моћнике по сили већ моћнике као благодатне љубавнике. Сила без љубави сама у себи не поседује ни мир ни живот. Власт без смирења уноси пометњу и охолост. Благодат је синоним за Царство Небеско а то Царство је синоним за самога Христа Који Сам Себе проповеда али ниједнога тренутка ништа не радећи без односа Оца и Духа.

п.с.

Колико смо се ушушкали у шаблонско битисање сопствене вере?
Колико смо „безгрешни“ у том егзистенцијалном акту?
Колико смо „преподобни“ и „богословни“ у том патолошком самопоздању да не доводимо своје ставове уопште у питање?
Навикавањем у даровима Духа Светога умањујемо доживљај изненађења!
Као да је то нешто тривијално?! Као да је чак Бог тобоже дужан да нам дарује благодат?!
Бог нас Светим Духом не престаје више од 2000. година изненађивати!!!
А ми то и даље не осећамо него смо бескрајно тупи, или због толиких дарова размажени и пасивни, чиме затамњујемо динамику и познање.
Тако су нехришћани слепи на један – у ономе што немају, а хришћани на други начин – у Ономе што им је дато…

Advertisements