Људи су бића навике. Свакоме његова омиљена навика постаје једини критеријум стварности. Свако се окупља око оног садржаја који чини његов идентитет на основу уложене страсти у њега самог. Да ли ту има Христа или нема, то ретко кога дотиче и занима. А нико се не запита да ли се његова лична стварност може темељити на себи самој ако је створена? Чак и када би се уклониле ствари које условљавају свако биће у својим потребама за храном, сном, одећом, сунцем, ваздухом, економијом, итд., чак ни тада човек не би могао да себи обезбеди бесмртност мимо вечности у којој Бог пребива.

На коју стварност себе навикавамо, управо ту стварност почињемо да живимо. Зато су Оци тако осетљиво знали да подвлаче аскетизмом све оне страствене замке које удаљују човека од његовог познања те стварности. Само, да би нешто почели да живимо заиста морамо знати, чак и нужно, разлику између заблудне и истинске стварности. Јер нема стварности док Царство Небеско не сиђе на човека у историји благодаћу својом и док се њена пуноћа у есхатолошкој будућности не догоди. Зато се толико и заговара почетак Царства и пакла „сада и овде“, јер ћемо у парусијској стварности наставити да живимо и деламо оно упражњавање на које је наша природа и личност највише навикла да ужива, пронашавши свој идентитет у њој самој.

Има ли веће трагедије за човека неголи да не позна Истину на Земљи? И није ли то незнање усред других светских оријентира његов пакао? Јер је за њега то једина и цела стварност тако да више не сумња да другачије има и може бити. Сувише се укалупио у све оне стресне ситуације, протоколе, бонтоне, обичаје и потребе, да би могао помислити, а камоли поверовати, другачије и Другачијем.

Познање Бога је одрешење себе, своје заблудне слободе, од привезаности ка свему ономе што није Бог Који је једина Стварност будући да је постојао пре него што је све настало што је постало. Свака наша стварност се са сваком годином мења у својим прогресима етике и естетике, науке и технологије, али „небо и земља ће проћи“ али Бог неће никада. Свака наша стварност је мноштвена услед прогреса смрти, али је Божија Стварност одувек једна и иста, и увек доследан носилац благодати Живота. Кроз све векове вибрира једна иста струја Светога Духа која својим различитим даровима потире различите видове смрти човечанства. А ми смо се толико пуно заразили различитостима својих навика да мислимо да је стварност само оно што ми изаберемо за свој егоизам кроз омиљену страст. За гордост, стварност је оно не што је истинито него што импонује бићу. И Ђаво зна шта и Ко је Стварност али и даље жели своју стварност мимо благодатног реализма. Човек зна само за моралну стварност али у њој не може видети савезника, нити водича ка Богу.

И оно што сада задешава овоземаљску стварност не носи у себи пуноћу стварности, но клице (иконе) стварности која ће се тек догодити по Другом Христовом доласку. Од наше слободе и навика зависи коју ћемо стварност за себе изабрати и по њој почети да живоносно или мртвоносно дишемо.

 FB_IMG_15262476501588763

Advertisements