Не постоји искључиво праведник, као ни искључиво грешник. Не може човек бити само једно од та два статуса. Ни светитељство није даровано као датост него се постиже у сарадњи, вољним трудом, са благодаћу Тројичном. Покајани могу отпасти а непокајани се могу преобратити.
И када неко згреши, то не значи да је нужно и неизлечиво постао зао (чак је и Достојевски приметио да злочинци могу бити безазленији од злотвора каквим их представљају).
То само значи да улога добра као Божанска клица није мртва у таквима него да чека на знак слободе од стране домаћина (личности). Слободне вере.
И исто тако, они који су данас добри а немилосрдно суде неправедницима, могу за неколико година, дана, па и раније, макар афективно, да повреде и да почну да се третирају као најгори од свих.
Увек човек може да отпадне од добра и увек може да му се врати. Не постоји, дакле, стална и непроменљива постојаност зато што је то домен човечије слободе. Никада човек није 100% све време добар, као што није никад ни 100% све време грешан. Чак и кад одмара од свог зла, он то у преосталом добру у себи чини.
Сви смо у процесу, зато и нема ничега доследног у нама према себи, другима и Богу.

Од наше слободе зависи смер тог процеса: да ли ће икона ићи ка уподобљавању или не-уподобљавању. Јер чак и такво опредељење не бива без противуречности будући да нико не може све време да греши или све време да чини добро.
Тај међупростор парадокса Бог највише испитује.
Увек смо у потенцијалности јер наше историјске могућности увек чекају отелотворење у конкретном времену и простору…

Све је у игри…

Advertisements