Свагда смо у процесу тровања сопственог идентитета. Поред тога што се у сваком сегменту друштвене свести замењују тезе, те оно што је мање-вредно добија статус много-вредног, човек је свако-минутно пред избором како ће да одреагује на одређене ситуације.
Међутим, под утицајем еклисиолошке благодати, прочишћава се наглом еманципацијом од страсти (не и апсолутним истребљењем) и откровењем које унутар човека налази лежиште за свој починак.
У таквом богоомамљеном стању, језик почиње говорити тишином, као слика коју поглед може пропратити али никада протумачити до краја тајне – до испијања сржи једном заувек.
Личност, коначно, налази своје „ја“ у силовитом тиховању окушане мистике иза чије завесе Христос обитава ненаметљиво. Свакако, то „ја“ може постати „ми“ (без „ми“ нема идентификације сопства као „ја“) само унутар Литургије јер изван Њене атмосфере човек почне брзо созерцавати искуства која ремете Нестворену Стварност. Тако покраден – изван Цркве – човек мења ново за старо у свим егзистенцијалним односима. Другим речима, а контрадикторно, као када би се човек покајао за само покајање.
Од доживљаја или не-доживљаја Цркве  зависе сви међуљудски односи каквом ће каквоћом произаћи са светом фикција и несигурности…

Advertisements