Људи су све односе свели на провокацију. Свака емисија која нема могућност сукоба постаје за „жељне крви“ сувопарна. Сваки шанк који остане без конфликта третира се као бачено време. Свуда је арена. Свуда гледаоци хоће пасивно да учествују у новом помолу гнева. То добија несвесно застрашујуће размере. И као по обичају, све се схвата површно.

Људи нумеришу једни друге. Живе за то да се разочарају у друге само да би имали о чему да причају и само да би у нечијем греху нашли оправдање за свој грех. Још људи траже жртву. Некога ко ће бити крив за све, свако зло, и свачији унутрашњи проблем који сам није решио. Да, то хоће људи.  Неко други је крив само зато што је жив. Неко трећи је крив зато што никоме не намеће своју веру. Неко четврти за нешто друго. И тако унедоглед. Неуморним вапајем за крви ближњега.

Све то показује одсуство онтолошког садржаја и смисла у животу. Али ми људи волимо своју чамотињу и свој грех. Чак и њега желимо да „узаједничимо“ са другим.

Има и таквих унутар Цркве који хоће Литургијској заједници да присаједине заједницу коју су сами, налик секти или гету, основали да би друге, из Литургијске заједнице, омаловажили. Каква патолошка вредност! Наравно, није сваки сукоб производ мржње али танке су линије и некада ни стабилан човек не зна где су границе.

Људи су људи али баш због тога човек и не може да открије самог себе а да не западне у опасност да ће то неко да злоупотреби. Као по правилу, лабилне личности се оглашавају само у масама, јер само тада њихов кукавичлук сме да иде преко граница и да изнесе неку бестидну тврдњу. Тврдњу а не дијалог. Само „ја“ без „ти“. „Ти“ си ту само да би био „моја“ жртва а не нешто друго. Други су ту да узму удела у „мом“ понижавању „тебе“ а после ћу и њих да понизим. Јер „сви“ су жртве за „мене“ и сви су криви.

FB_IMG_15430436896195948

Advertisements