Све је више црквених људи који поистовећују своје постојање са истинама Божијим а да Истина Божија нема никакве подударности са тим. Свако своје становиште сматра истинитим и гарантује истинитост својим постојањем. Још горе, намеће га као такво другоме макар по цену свих сукоба мислећи да Богу чини жртву хвале. Што више упознајем људе из црквене структуре разочарење је веће – они тако дубоке информације користе на дефектан начин. Као да су докони, те и оно што им је дато на корист рефлектују на ситничарење и свађе. То важи и за поједине свештенике који све држе у тајности као да раде бешчастну службу, а у томе нема оног благодатног мистицизма који окрепљује својим радостима за другог. Ту владају таква сирова именовања и трачераји, да је свака смисленост и концептуалност сувишна. Чак се и богословље третира занатски сведено само на мртво слово економског процепа и ситуираности. Као да су и вероучитељи, и клир и народ заборавили да је спасење бесплатно и да ништа није зло само по себи него да од човека зависи какав приступ и намену има. Заробљени својом ограниченошћу и задовољењем административних одредаба, губи се целовитост услед јефтиних генерализација – а на крају и сама истина (Пневма). Благодат остаје али ми се показујемо све гори као да никада благодат нисмо примили да би постали бољи. Та сурова навикнутост на Божије дарове нас може учинити крајње опаснима ако нема нашег искорака.

Advertisements