images

 

Србин има природну тeндeнцију да свe својe вeликe људe или поубија или унизи, и да их затим опeва у свом дeсeтeрцу као хeројe својe нацијe, и, најзад прогласи свeтитeљима својe црквe.

Јован Дучић

 

 

Српски менталитет је веома специфичан на психолошком нивоу. Већина не уме да разговара, да барем саслуша ако већ неће да прихвати туђе мишљење, да се мало информише о другим обичајима и културама, итд., но све одмерава неким конфузним цинизмом, који ни они не знају одакле му разлог, и са неком конзервативном самодовољношћу макар незнање сноснило болне последице по такав избор. Не можемо, наравно,  генерализовати да је сваки Србин такав. Али већина Српског народа воли да се руга и да се затвори у себе. То су његове две највеће одлике. Једна нездрава учауреност која се оправдава националном призмом. Не сме се прећутати да Срби немају врлине, али да се не надимамо превише, јер и овако не знамо шта ћемо са собом.

У фамилијарним односима се може запазити таква тензија која би можда изван неких психолошких дијагностицирања најподесније приказала аутентичну типологију једног Србина. Када је вера у питању Срби доста робују формама, обичајима сумњивог порекла. Некако је остало да се изнова преживљава неки вид паганског наслеђа прикљештеног опасним дозама псеудопобожности. Између таквог паганизма и побожности, национализам служи као везивна спона која имитира распеће, односно, онај ко се уноси у имитацију неког светог мучеништва сам себи додељује пијетизам као синонимну стварност ореола. Слично је некада давно говорио свештеник и професор Драган Милин: „Срби неће прочитати Библију, али ће радо погинути за њу!“. У овом кључу се може назрети најмање 80% типолошких карактеристика. Зато није изненађујуће како људи са кукастим крстовима или четничким амблемима пливају, рецимо, за часни крст на Богојављење, итд., али сличних идолатрија, само у глорификацији других идеала и начела робују други левичари и десничари у сваком виду, али и они који се декларишу стопроцентним хришћанима зилотског калибра исто тако.

На дневнополитичком амбијенту, Срби махом преферирају квази-европске трендове, иако ту Европа није ништа крива, користећи их као одбрамбени механизам од свега што је паметније од њихових егзистенцијалних позиција (док са друге стране… да не започињем тему о томе како се од уласка у Европску унију креира лажна сурогат-перцепција Царства Небеског иако нисам против уласка у ЕУ али нисам ни за, него ми боде очи јавна презентација илузије да ће са уласком преко ноћи сви проблеми нестати као што су некада Јевреји замишљали Обећану Земљу у којој тече мед и млеко, јер видимо да друге државе које су ушле у састав ЕУ имају још већа задужења него што су их имале пре уласка). Наравно, проблем колонијалних сила које се стратешки намећу споља нису занемарљиве, али то је сада други проблем.

Постоји још и други слој људи који ограничени умом а само неки безазлени срцем, саму веру третирају на фанатичан начин ако познају неке догме, или на сујеверан начин ако не познају неке догме. Није потребно пуно погледа споља да би се видела колика је предрасуда а можда и мржња, унутар Србина према Србину – било да се они познају или не. Можда је проблем и дестинација, јер Србин у дијаспори једва чека да чује свој језик у лицу другог.

Срби су такав народ који нема проблем са тим да један другог убију на једној утакмици а да пре тога обојица запале свећу у Цркви. Или да певају четничке и навијачке песме уочи паљења Бадњака мортус пијани и да у току богослужења направе тучу у шутку ако је потребно. Такви људи, али и они који себе сматрају академски подобним а дистанцираним од проблематичних, саму веру национализирају, али чак и саму националност укидају чим показују потцењивање према човеку „из свога тора“. Србин не допушта да му ближњи бежи по било каквом успеху, и док га не сроза дубоко испод себе не осећа никакву сигурност. Зато и има толико гордости међу њима. Јер ако је тако међу фамилијама, шта ли ће тек бити тамо где формалне биолошке повезаности нема, јер Срби воле да се куну у блискост по биолошкој линији иако околности показују другачије. Најдефектније је када гордељивац не идентификује своју гордост као гордост но као врлину.

Најстрашније што се може догодити данашњем Србину је да набаса на неке разне питомце (који су на ивици несуђене пензије или у опасном климаксу у раним тридесетим) који у име неког лаж-светосавља бране критички приступ другим верницима, а да своју бахатост бране неким бруталним национализмом или наводним очувањем црквеног јединства и идентитета. Као да смо ми други Срби против себе самих, и да се гадимо своје историје и порекла. Профили попут дотичних више ревнују, више им је стало. Они савијају кичму док ми други Срби по тачки оптужнице увек надмено стојимо. Наравно, људи попут поменутих, који су добро плаћени, или имају неки специјалан третман да пророчки говоре у виду фамозног благослова од стране црквене елите, на исти начин дистрибуирају себи овлашћеност да могу говорити у име Цркве и народа оно што се њима чини као општеобавезно правило за све. Да би се негде покрили, правдају се борбом против фанатизма и искључивости а сами у истим екстремизмима стоје. Неуротичности су опасне болести, нарочито када се темеље на подизању идола од владајућих инстанци унутар СПЦ, или још горе када своје аргументе гравирају као тетоваже на „неукима“ властитом неукошћу и шовинизмом. Светосавље је само параван и паралажа да се промовише неко „велико српство“, нека „отачаствена“ преидеализована слика која нема благе везе са реалношћу као таквом. Позивање на светитеље је пожељно само у корист одређеног контекста који одговара дотичном аудиторијуму. Косовски завет је незаобилазна тема која се по сваку цену мора бранити, али никада физичким присуством и анимирањем других полуга власти да се нешто конкретно, осим јалових и једних истих супер-реторичких могућности, учини. Очигледно је да неким људима импонује таква аутопромоција и борба за вредности, а да свако ко мисли својом главом, ко ништа мање не оспорава одређене постулате вредности, обавезно добија етикету некога ко је против свог народа и своје Цркве. Занимљиво је да се увек вешто прикрива помама за својим интересима док се неко други напада под мотивом тактичке дипломатије а ради куповине добре репутације, напада. Сведочанство таквих је опасно, јер оно може бити, да иронија буде већа, чак и регуларно, али да сами на девијантним мотивима стоје. Гора позиција дакле од „одбране“ оваквих никоговића са једне стране, или напада једне расколничке Цркве са друге стране, јесте аплауз народа који између ових крајности верује и почива.

Надасве, Србин воли да буде учитељ свима и да се меша као инспектор тамо где га нико не зове, мешајући се бестидно у име морала, политике, вере, обавеза или чега већ до сасвим личних ствари на која нема право ако нема истинску блискост – па чак ни тада. Јер Србин једва чека да упозна некога представљајући се културним понашањем само да би испитао све туђе недостатке и тајне за своју радозналост коју ће злоупотребити за неког трећег слушаоца касније. Једва чека са неким да се сроди само да би га што више понизио заборављајући почетничку културу која је више била налик стратешком лицемерју неголи култури. Зато Срби не воле пуно да разговарају, а ако и разговарају то је опет у име критизерства. Отуђење је ипак аскетизам за оне најревносније који се бусају неким плагијатом од пустињачких отшелника. И оно што је најбаналније, саму веру која је у Христу Исусу своде на ранг националног шовинизма и дискриминације, као да су то заповести које треба држати а не љубав и благодат. Јер Бог будући без нације у себи изгради многе нације, и иако дошавши прво међу Јевреје, не пожеле да „ојевреји“ цео свет, него да све нације претвори у Царство Небеско. Али тако нешто рећи задојеном Србину, горе је од неких Јевреја који су слепилом осудили  Христа, јер Србин најмањи на свету жели да цео свет претвори у себе налик првом Адаму.

Да, највећа гордост се налази у најмањем народу, баш као што најмањи пас има комплекс страха од великих људи и животиња, па лаје на све што се креће и онда када га нико не дира. Најгоре што може да се деси Србину јесте његов ментално ограничени егоцентризам који укида другог. Ако не клеветате и не бавите се другима, а нарочито ако не препричавате по хиљадити пут своје проблеме, а нарочито проблеме са којима се држава и Црква суочавају, ви нисте Србин, ви нисте „in“, ви сте државни непријатељ број један. Још ако у вери стојите, онда нисте модерни, заборављајући да је Христос исти јуче, данас и у све векове. Не, ви сте секташ, будала, једностран човек а често окарактерисан као неморалан и настран. „Неко ко ради против интереса државе и Цркве!“. А по којим то судовима такви мере ако сами немају тај грех у себи кроз којег и могу да идентификују грех у другом? Србин не осећа своју савест, не осећа зло лажне националности, јер је онтолошка националност – Отаџбина на небесима; не осећа свој безобразлук и исхитреност ка ономе што је лоше, а надасве не осећа човека прекопута себе, нема тај самарјански дух да погледа на онога ко страда. Још мало па ће се код квази-догматичара и „Прича о милостивом Самарјанину“ прогласити за сентименталност. Јер, авај, извините, битно је које је вере или нације један Самарјанин. Такво је сведочење ових великосрпских исфрустрираних људи који дају све од себе да згазе своју гордост тако што ће још неком сломити кичму у име светосавске љубави. Шта да се ради, светост тражи жртве.

За надменост једног неверујућег или полуверујућег Србина данашњице, благодат је нешто бајколико, а ако је поверовао онда је за њега благодат нешто што се не добија бесплатно заборављајући да је Бог не мери и не гледа ко је ко. Не знам какав је то менталитет, али је кристално јасно да се таква свест вешто утискује у све поре друштвених делатности, па нажалост и у Цркву која као икона есхатона не може мерити ко је које националности, и да се због таквог третмана ограничава не само добра делатност овога века већ и оно што се не може ограничити а припада Будућем Веку.

Оно што је интригантно за Србе јесте то да само док се воде ратови, док их притиска државни режим, нека болест или властито сиромаштво, умеју да покажу солидарност, а чим се појави време мира и добитка тада се показују у најгорем светлу са истуреним зубима један против другог. Црква не негује територијални већ благодатни интегритет. То не значи да територијални не треба да постоји. Ако је толики раздор међу националистима, радикалима, либералима, комунистима, демократама, итд., – шта ли ће тек бити са онима који у једном граду подижу парохијске зидове према другима из истог града, не видећи да Црква не зависи од граница. Можда није свуда исти поредак, али то не значи одбацивање оних покајника који долазе из других парохија, епархија па чак и других нација или конфесија. Тоталитарно православље, које негују јуридички појединци из клира и народа (а не сви, да се на време оградимо због злурадих на лако саблажњавање) је замисао која својим наметнутим ставом одбија од Цркве новопридошле у вери херметичким законодавством. По тој логици ствари, ко се није приклонио неком канону којем је одавно истекао рок употребе, треба да се суди по истом канону као да је рок употребе неограничен. Народ треба да слуша свештенике, али и свештеници треба да слушају народ – у питању је узајамна послушност (= са-служивање) јер смо сви једно тело у Христу коме је Он Глава а не да је свако од нас глава један другоме гордећи се својим мислима изван послушања. А послушност се не задобија полтронским додворавањем црквеном естаблишменту, него покоровању својих слабости мајци Цркви. Ниједан епископ нема право да полаже ауторска права на Цркву као да само њему припада. Они који тако мисле, поигравају се са својим ингеренцијама и злоупотребљавају моћ која им је дата. Зато и има пуно сакционисаних који користе идентитет Цркве да своје ставове потуре у вези нечега што не одговара самој природи Цркве.

Црква јесте унутар времена и простора, али она сама је изнад времена и простора, или можда боље речено, она сама јесте аутентично испуњење времена и простора. Једно је, дакле, љубав према својој националности (мада чак и патриотизам звучи боље, мање искључиво и мање фанатично), друго је екстремисати своју националност без дипломатског језика са другима, а треће је не превиђати Царство Небеско због своје или нечије националности. Замисао Светога Саве није била само љубав према нацији него и према Богу. Неки се позивају на Св. Саву користећи га као пасивну жртву – јер не може да говори – за своје интересе. Као да је Св. Сава тобоже хтео да обоготвори себе унутар нације а да се на Бога Тројичног заборави. Даље, не треба мешати догматску и националну Цркву или још горе благодатну Цркву са институционалношћу Цркве. Јер иако се националност не може и не треба негирати, због ње, каткада, долази до једностраности у смислу „да се од дрвећа не види шума“. Природа Цркве је наднационална. То је оно апостолско: „Нема више Јеврејина, ни Грка, но су сви једно у Христу Исусу“. Укидају се, дакле, све псеудо-националне и псеудо-психолошке границе, јер Бог тако хоће и јер је то икона Есхатолошке Цркве. Када је, уосталом, основана Црква на Педесeтницу, пред продором Духа Светога, на сабрању су се затекли људи многих националности, али са обзиром да је свако могао разумети језик оног другога, јер је Дух био „свети преводилац“ – могли бисмо рећи да је сваки национализам постао неодржив на идеолошком пољу каквим га данас доживљавамо као прву асоцијацију.

Треба неговати национални идентитет и чувати ово мало простора од Србије под небом од антисрпских наметања споља као и лажно-српских наметања изнутра, али не треба одлазити у крајности. Када су једном питали свештеника Радована Биговића шта му је ближе срцу, да ли човек који је по националности Србин а није заједничар Литургије, или човек који није по националности Србин а долази на Литургију, он је рекао да му је ближи овај други. Како је све то изнад оног екстремизма квази-православних покрета који себе представљају као „стубове православља“ и „витезовима за очувања СрБства“. Због таквих се и воде ратови…

Треба разлучити где почиње одговорност а где параноидност. Не треба да „посрбљавамо“ Христа и Цркву, него да обожимо своју националност Христом и Црквом.

пс.    Јесам Србин али нисам искључив; јесам Србин али вера не познаје границе; јесам Србин али не волим све што мој народ чини; јесам Србин али не морам жртвовати Србе да бих сачувао своју земљу; јесам Србин али никада у расколу са другим нацијама; јесам Србин али не желим вагати какав је неко да бих га понизио; јесам Србин али када сам у Богу више нисам Србин но Христов, јер је Он изнад сваке нације. Недавно је Митрополит Порфирије казао: „У својој приступној беседи сам цитирао Владику Николаја који је говорећи о Светом Сави рекао: „Свети Сава није проповедао српство, него је проповедао Христа, и био надахнут Христом. Христос је тај који га је учинио светим.“ А сада послушајмо неког много разумнијег:

__________________________________________________________________

отац Радован Биговић

Православна црква и нација

„Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу, и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источнохришћанских народа. Исти је случај и са латинском црквом када су у питању западноевропски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик), иако је вера увек чин слободног избора.

Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божју на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудоцрква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал. 3,28). Он је „све у свему“ (Кол. 3,11).

У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете, али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национално већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божји“, „ново друштво“ састављено од припадника различитих историјских народа.

Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.

Не минимизирајући црквенодоктринарне узроке, национални сукоби унутар цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. г. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква, не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуелизује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.

Црква се обраћа увек конкретним људима, а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установа или музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.“

pr1

Advertisements