Из године у годину проблем насиља међу младима узима све више маха.  Оно је постојало и раније али није задобијало медијску пажњу, бар не у мери у којој данас задобија. Ова тема заслужује више пажње јер се не тиче само младих изван Цркве, него и младих који су захваљујући својој опредељености за веронауку, па тиме и својој вери, ништа мање подложнији страсти гнева.
Гнев се углавном дефинише као афективна  или прорачуната рекација на некога или нешто. Оно што се превиђа  јесте присутност гнева у самом  човеку и пре него што је дошла  нека спољашња околност да испровоцира  већ постојећи гнев. Гнев је данас постао посластица како најмлађих тако и најстаријих. Он је углавном неосноване и често анималне природе. Људи се гневе и онда када их нико ни у чему не угрожава. Његови синоними могу бити: нервоза, срџба, пркос, бунт, бес, агресија, узнемиреност, итд. Занимљиво је приметити колико пуно гневних људи жели да оправда своје поступке као рационалне и чак – нужне. То само показује недостатак смирења и одсуство елементарне кулутре. Наравно, има и оних који потискују свој гнев, па пре или касније експлодирају. Исход може да буде осећање кривице а може да буде и не- осећање ичега већ умножавање „гнева на гнев“. Суштински излаз се састоји у каналисању свог гнева. Апостол Павле каже у једној од својих посланица: „Гневећи се не грешите!“. На први поглед антиномична изјава. Но, није тако. О чему се ради? О томе да човек треба и може без оптерећења савести и ума да реагује гневно само у случају ако у себи примети намеру да реагује како не треба или ако другог види у пројави конкретног зла. Међутим, пошто нам измиче ова свест, гнев доводимо у ранг са сваким видом недостатка неког задовољства – прецизније: хедонизма. На пример: жеља нам се није остварила – реагујемо гневно; наше воље нису у складу са моралним начелима или неким другим разлозима –  дејствујемо агресивно. Занимљиво је да гневан човек не сагледава себе као бесног, а још мање толерише присуство гневног човека поред себе. Зашто? Зато што то побуђује његов гнев да се и он усагласи са нервозом другог. Али, пошто у тој хистерији не може бити јединства, понајмање мира и радости, јединство се не може одржати – зато се окрећу један против другог. То је тако једноставно. Отуда се може разумети зашто гневни људи воле присуство мирољубивих личности. Али, ни то није гаранција да ће се њихов мир одржати. Јер човек мора сам да настоји да креира мир у себи. Зато једна хришћанска поука каже: „Макар гневан човек био све време међу многим светитељима, то га неће смирити ако он сам не заволи и не стекне мир“. Дакле, постоји гнев који је управљен према негативном делу, свом или туђем, а који доноси и не односи мир, и постоји гнев који је управљен према позитивном делу, свом или туђем, а који доноси и не односи немир.
Похвално је што у сваком школском колективу постоји психолошко-педагошка служба која се сусреће са различитим типовима (тиме и страстима или другим проблемима) личности младих, али је чињеница да та служба не може да изађе на крај са многим девијацијама. Нарочито ако је ова појава реакција на додир са укућанима (породицом) неголи са њима самима.
Младима, нарочито бунтовницима без разлога, треба прићи стрпљиво и са нежношћу али ни то не мора да буде мерило. Сваки тинејџер очекује за себе посебан тренутак пажње усмерен само на њега или њу јер је та пажња показатељ њихове универзалности, односно непоновљивости личности. Кроз васкрсно искуство Цркве требало би им објаснити дистинкцију између њихове непоновљивости и личног егоизма.
Клир треба више предусретљивости да покаже младима јер од њих то омладина очекује. Топлина односа никада не може да буде вишак. А младима треба дати пуно смислених одговора, чак и на она питања која се нису још ни поставила. Другим речима, треба их увести у ненаметљив дијалог. Јер су због своје младости још крхки и дезоријентисани, те се лако поводе за сваким трендом или узором а да и не питају за цену таквог опредељења на егзистенцијалном нивоу.
Међутим, ниједан омладинац не може да постане виновник насиља ако сам то не изабере. Отуда се не може ићи логиком оправдања да је неко натерао некога да учини нешто неморално ако сам у себи није имао жељу као потенцијал. Такође, немогуће је за све применити иста правила која подразумевају кориговање. Јер свако има свој проблем и свако му приступа на други начин – неко трагично а неко оптимистично.
Млади треба да схвате да не могу увек у другима да траже кривца и жртву за своје поступке. То захтева интроспекцију. Чак и узрасти до 5 разреда показују такве тенденције обрушавајући се увек у већини на једног појединца на којем ће да искаљују свој бес или ружне речи. Шта ћемо тек рећи за старије узрасте? Проблем је у томе што сам појединац који твори насиље мора да схвати сам у себи шта је добро а шта зло у његовим делањима. Када дође до поистовећења добра и зла као зла, односно, када се унаказе вредности тиме што грех добије етикету врлине, тада појединац или група направе колапс. Такође, временом је дошло је и до појаве насиља између девојака. Разлози за насиље су различити али се сви они могу свести на сујету. Када сам једном питао девојчице шестог разреда зашто су претукле другарицу из другог одељења оне нису имале аргумената. Сметала им је само њена појава и то је сав њихов разлог.
Нажалост, такви ђаци махом пролазе без санкције (јер оцена из владања не улази у просек) али је чињеница да се све више младих понаша као да их није страх ни од чега и ни од кога. Нема ауторитета којем би се они покорили. Наравно, нису такви сви. Али, они које заобиђу санкције, својим примером повлаче многе за собом у једну вулгарну непослушност и спремност на ваншколске примитивне акције. Почев од организованих туча између себе, или са другим школама, са првим опијатима, или првим сексусалним искуствима (на једном предавању о сиди и употрби заштите, само су неколицина осмакиња говориле довољно гласно: „Ово за нас није ништа ново!“). Одсуство страхопоштовања према Богу одузима и поштовање окружења. Недостатак љубави према окружењу укида им и љубав према Богу. И док се ауторитет не може наћи ни у породицама, које се све чешће и чешће распадају; нити у држави – која све чешће и чешће превазилази своја овлашћења или се прави да нема никаква, остаје нам само Црква која указује на онај пут „изнад Истока и Запада“ који нам једини даје могућност да сагледамо и сјединимо се са Богом, односно будемо тајинствено узведени Христом Христу „Који је“, како каже св. Максим Исповедник „вечно у савршеној пуноћи и Који на чудесан начин васпоставља (целог) човека у самом себи, сједињује га са Богом од кога је добио и има (своје) биће, и ка коме хита из далека трудећи се да добије и добробитије (блаженство)“ (Мистагогија Д/4).
У свом односу са Христом, Богом Литургије, младима треба поред богослужења и веронауке објашњавати и њихову социолошку улогу у историји. Без такве перспективе, њихов одлазак у Цркву неће ништа променити. Етика ће остати негде маргинализована. Млади треба да науче шта значи толеранција других изван дискриминације расних, верских и полних разлика. Треба им ставити до знања да Бог не стаје у час од 45 минута, него и у све ваншколске делатности које подразумева њихов лични живот.
Али, прићи младима без истинског интересовања према њиховим проблемима, или пак пољима њихове преокупираности, тешко да може уродити плодом. Млади воле када се неко интересује за њих и за оно што они воле. Свакако, то не значи солидарност са девијантним облицима нечијег интересовања. Ауторитет не може да глуми љубав већ да је живи. Можда се млади неће променити али ће можда доћи час када ће се сетити посејаног семена у себи касније, или се постидети у сусрету са љубећим ауторитетом током неке промашене радње.
Проблем насиља данашње омладине се може посматрати и у контексту хришћанског императива: „Будите свети…“. И они проблематични се махом изјашњавају као верници када се поведе тема о светости не могу да поверују да могу да постану светитељи у Христу. Чак и када се причешћују у томе не виде и не осећају залог светости, него самом акту дају неко јуридичко значење типа: „Ето, учинио сам добро дело а сада идем да радим по старом!“. Због тога не само вероучитељ, већ и клир, како својим моралним понашањем тако и догматско-литургијским учењем о светости, треба више да просвете и освете оне који стоје у незнању – насиљу. Можда то постане главни окидач нечије савести да прекине са таквим делањем приближивши се више Христу. Јер светост иако дело благодати Божије подразумева и морално подражавање дарованој красоти. Тако би се укинула растојања која младе деле од Бога. Јер они сматрајући себе грешницима немају пуно мотива да се уподобљавају Богу мислећи да је за њих то апстрактни и недостижни идеал. Треба их оперисати од предрасуда. У супротном, само ће добијати све више охрабрења да остану на путу насиља којим су пошли јер мисле да их нико не може волети такви какви јесу. Можда то психолошко осећање кривице због свести о личној огреховљености или неком другом недостатку изазива то незадовољство и агресивност. Можда ни сами не верују да им може бити опроштено. На тај начин, њихова мала драматична улога у историји, у свом кретању ка Есхатону, може добити веома болне последице како за њих саме тако и за све оне око њих.
Можда смо и ми, који мислимо да стојимо, сувише брзо изгубили веру олако селектујући некога као непоправљивог, заборављајући колико је Сам Бог отишао далеко за човеком – Оваплоћењем и Распећем – и колико је још човек отишао далеко за Богочовеком Његовим Васкрсењем и Вазнесењем и колико се небеса још увек више радују за једног покајаног који греши неголи за непокајаног који не греши.