Евхаристија је онтолошка трансфузија која допире у овај свет иза трансцендентних двери Царства Небеског. У Евхаристији нема пластичне радости, ту је све мистичан опит надживота који даје радост свише јер не долази из људске аутосугестије. Мистичка теологија се тако из своје апофатичке оностраности катафатички овострано сваком егзистенцијално даје.

Човек који пропада психофизички на свим фронтовима своје смртне  једностраности  нема другог извора из којег би могао пити да би рехабилитовао своје социоисторијске односе. Он мора примити крв у своју вену која не потиче од њега самога нити од другог човека, већ од Суштог Бога, ако жели да му буде боље. Спасење и јесте у томе да пожелиш да ти буде боље, оно нема себичну конотацију. Нема другог знамења осим знамења Тела и Крви Христове. Није реч само о поимању но и о веровању јер вера превазилази поимање и иде тамо где рацио не сме и не може. Ко не запоје искрено од свог срца и не пусти ноту искрено из свог грла, не може примити у себе Тајну Јединства Свете Тројице у народу Божијем који чини Цркву. Нема стида и дрхтања у исповедању своје вере, јер онда или није човек сигуран у своју веру или сувише обраћа пажњу на човекоугађање.

Евхаристија као срж космичке Литургије којој следује и небеска јерархија, не ослобађа ни аутоматски, ни магијски, од страдања, болести, немаштине, насиља и других болова, али својим учествовањем у њеној Тајни омогућава такав доживљај да се са већом надом и без очајничког роптања претрпе све оне ствари које не чине ни живот, ни идентитет, ни Царство Небеско. Стварност није оно што сада јесте но оно што ће тек бити. То не значи негацију историчности. Јер је стварно само оно што је вечно а не оно што је пролазно. То не значи да све што је пролазно није добро. Зато се не треба спутавати свиме ониме што Бог није јер ће Бог превазићи све негативне околности које сада прожимају егзистенцију сваког. Отуда се и треба укрстити са Његовим Крстом. Јер на Крсту није био Бог који тражи спасење од онога чиме ми сада патимо, но Личност која нам је Својом жртвом омогућила да ми пребродимо своја страдања. Има ли лепшег и захвалнијег парадокса?

Без Евхаристијског континуитета, у опасности смо да изгубимо своју ипостас и да се демонски дезоријентишемо у свим жељама потрошног века, али и да потценимо Њен дар ако јој стално приступамо немајући обзира Коме приступамо и са ким Га делимо. Она је Та која нам враћа сјај у очима и смирење у делањима. Христова Крв добује у нашој крви. Туђа Крв пулсира нашим крвотоком и не знамо куда иде, нити где се задржава. Опитно је само да квалитетно пресаздава природу и личност али да за собом не оставља знање како то изводи. Зато и јесте Тајна. То показује колико нам је потребан Други. А Овај Други долази од Оног Првог и Трећег. И још нас посађује посред центра само да окусимо живот који постоји унутар Самог Божанства. Вечни живот. Вечни укус. Вечно блаженство. Вечна благодат. Вечна Другост. Вечна Љубав. А его хоће свој центар мимо оностраног гостопримства и у томе јесте његов промашај. Јер ако један човек не може преживети свој телесни живот без испомоћи туђе крви, колико мање ће преживети духовни живот онај човек који не прими трансфузију Богочовека?! Нема се ту кад времена за спремање, Бог је увек потребан. Посао, болести, друге обавезе, незадовољене жеље и губитак снаге, као и друге непогодности, све нас то спутава и условљава да намиримо «оно што је једино потребно». Јер ништа само по себи не користи ако у ономе што се поседује нема трајне радости. Зато утакмице у пожудама и новцу немају ни основне вредности. Из свог искуства говорим да човеку нема радости под небом у свему што је стекао, макар то била и кућа и породица, јер ће кућа оронути а породица изгубити свој мир, ако нема Онога Који развејано сакупља на једно место у трајном јединству. Чак и они који имају добре намере, попут младих парова, да мимо Бога и других потраже скромно место под сунцем искањем малих ствари, чак и ако заговарају моралистичке приступе, ни они неће превазићи оне који умиру, или пронаћи мир изван Божијег загрљаја. Не зато што Бог проклиње или уцењује, него јер изван Њега нема вечне радости и вечног живота будући да је постојао пре нас и постојаће после нас. Од нас само зависи да ли хоћемо миротворно да прихватимо Божији позив глобалног васкрсења. Јер све што не долази по слободи већ је пакао. Тај пакао се може видети и на најмлађем лицу колико је згражавајуће уколико није по замишљеној слободи. Ако се Бог не посади у наше тело, из нас неће никнути «горушично дрво» које би много плодова донело. Јер је наше тело оно место из којег треба да никне Царство Небеско, било да говоримо о етици, било о благодати Светога Духа, а било о васкрсењу које се још није догодило.

Жртвеник нема лабораторијски као ни хируршки карактер. Црква није клиника. Евхаристија јесте Тело и Крв Христова али не делује на човека синдромом „таблетоманије“. Не треба се Бог сецирати анализом да би се дошло до истине. Он Собом у Евхаристији јесте Истина. Баш зато што бол може бити присутна у било чему након Причешћа, то само показује да Бог не делује на човека присилно или магијски. Чињеница је да благодат „омамљује“ али то не значи да „шокира“. Бог нас освећује, не саботира. Предаје нам Свој мир који чини утрнуће свих негативних аспеката и настројења у нама на етичким и онтолошким теразијама. Ако желимо да уђемо у Његов мир онда мора претходно да Бог уђе у наше биће. Божанска Евхаристија је пресазадавајући „катапулт“ који стимулише све способности да се покрену на добру страну. Она је катализатор ниже природе у вишу. На историјском делу имамо Есхатолошки „торнадо“ који укида сва виртуелна поимања, и увлачи нас у славу светлости Божије која је љубав између Саме Тројице. Ако, међутим, такав опит немамо са ким поделити, и ако је ближњи увек камен спотицања због тога какав јесте, чак и сама благодат у човеку указује колико је индивидуализација благодати без другог промашај. И Адам је пре пада имао изобилну благодат али није уживао у самоћи, због чега је и добио Еву.

Када је човек озарен литургијском благодаћу Духа Светога, Духом Освећења, у прожетости Евхаристијским догађањем, бива толико надарен пуноћом да се почне осећати „испијен“ до сржи. Живети од речи Божије не подразумева битисање од информативности већ од благодати Христове – од тог истог Духа Утешитеља. Човек тада опитује Други долазак Христов.

Када Дух Светлости отисне Свој дах на наше кости, у човеку тада мало снаге остаје чак и за делање врлине јер је већ ушао у одмор Господњи од свих својих трудова до Евхаристије. Човек не може тада ни да богослови. Не може себи поред пуноће у искуству пожелети грех када има у себи радост већу од оне која му се обећава у лажи. Слобода се може остварити као негативан одговор Богу. Али таква слобода подразумева губитак освештавајуће благодати.

Међутим, парадоксално, било да се ради о човеку у Духу или човеку без Духа, ни један ни други у опитовању благодати не могу више делати. Онај који је је делао у сагласности са Духом даље од својих лимита не може јер је примио благодат колико може примити до сваког божанског засићења, док онај ко није делао у сагласности са Духом а десило му се да буде озарен у историји a ако не у историји десиће се онда по Есхатолошком Суду, он не може више делати зло од присуства Божијег јер му благодат изазива мучнину према објекту својих гнусних жеља. У сваком случају, опитовање еклисиолошке благодати буквално подразумева како психолошко тако и биолошко отпочињање у Христу као Одмору. Све-одмор од све-умора.

Advertisements