Данашња критика теолога и теологије је неумесна. Више не можемо да кажемо ни да она датира од појединаца. Наводно, теологија је самостална интелектуална дисциплина која постоји мимо Цркве, према оптужбама таквих људи. Критизери је представљају као појаву која не произилази из бића Цркве. Теолози су, тобоже, неки апстрактни ликови који имагинарно доживљавају и изражавају искуство Бога и Цркве.
Има и таквих (не свих!) професора, свештеника, монаха, епископа, чак и самих теолога, који воле теологију али не и теологе. Каква лицемерна подвојеност! Посреди је завист (или само глупост!) што неко исто или чак боље користи богословске термине. Неки од таквих су толико заљубљени у своје стваралаштво да га другоме забрањују. Зар постоје „ауторска права“ на теологију, благодат и Цркву?
Речи ту нису ради речи. Теологија није ту ради теологије. „Експлозивне“ кованице нису ту да „кокетирају са публиком“, већ да што истанчаније изразе искуство Бога и Цркве другим људима.
Многима је аргумент да се тако не мисионари јер нема фамозне једноставности коју би сви људи могли да разумеју. Прво, различити су дарови Духа Светога, те не треба сви да звуче као, на пример, поштовани владика Николај (Велимировић), и друго, мисионарење не чини једини идентитет Цркве.
Тако, данас, (увелико) они који замерају теолозима на „конфузним“ речима, немају смелости да једном св. Дионисију или св. Максиму замерају на њиховим тешко-разумљивим речима, али дају себи за право  да суде онима који желе да иду путевима светих. Такође, када говоримо о различитим даровима, на један начин говори Златоусти а на други Палама; на један начин пише Црњански а на други Достојевски; на један Кафка а на други Хесе; итд. Зашто сви треба да звуче исто?
Опет, дакле, неко потенцира „једноставност“ али неко можда нема једноставан стил. Са друге стране, моје субјективно искуство показује јерархичност у изражавању:
а) са децом – на један начин;
б) са блиским окружењем – на други начин;
в) са теолозима – на трећи начин (иако на форуму увек претпостављам овај аудиторијум).
Да ли је мисионарење једини пут ка Цркви? Јер:
а) Када се Христос јавља Павлу на путу за Дамаск, нико осим Павла Га не види;
б) Христос само народу прича у причама али не и апостолима;
в) оштре Христове речи говоре: „Пусти мртве да сахрањују мртве!“.
Да би се разумео теолог, човек треба имати елементарну „поткованост“. Без личног усавршавања други се не може разумети. Оно што не могу да разумем јесте зашто се ближњи који напредује покушава дрско спустити на свој ниво а да тај сам ниво не тежи усавршавању уопште? Чему цинизам и заједљивост?
Мисионарење је потребно али није једини одговор Цркве, нити оно чини идентитет Цркве. Опет је учешће у богослужбеној стварности једини критеријум саме теологије. Свако је позван на Трпезу са Архи-Теологом Христом. И ту не сме бити префриганог ограђивања „ко јесте а ко није теолог“ јер свако ко учествује у стварности Литургије, постаје теолог. Односно, дужан је и одговоран да поред личности усавршава и језик своје теологије а не да се изговара „нисам теолог“ у ономе што не зна ако га неко пита а „теологише“ у ономе што зна када га нико ништа и не пита.
На крају крајева, теологија не говори о апостолским језицима „трећег неба“, него сасвим довољно колико сваки човек, па и дете, може да прими о суштини основних догмата Христовог живота. Зато и јесте теологија потребна, да би човек сам увидео и разумео важност благодати у којој светотајински учествује а не да буде пасиван прималац благодати који ништа не разуме, или још горе – није му битно. Од Литургије не можемо стварати „биоскопски репертоар“…