Црква није нешто у чему си некада учествовао па престао. То није упознавање са неким програмом којим си једно време везан па касније ослобођен од обавезе. Црква је начин да се човек егзистенцијално изрази у историји онтолошким опредељењем у Христу. Али слободно.
Не можеш изаћи из Цркве а да то не произведе ланчане реакције по све твоје односе са тобом, људима и Богом.
Објективност се стиче учествовањем у Литургији а не у изласку из ње. То није улазак у продавницу већ у сасвим нови начин постојања.
Нико не може судити шта ваља а шта не ваља изнутра ако сам није унутра. Зато многи желе да модификују Цркву према себи уместо да се сами измене њоме у Христу. Можда је зато домен светости многима остала загонетка.
Црква је одувек иста јер је одувек исти Син Божији у Евхаристији и Дух Свети Који је приноси изнова Богу Оцу кроз народ Божији. Дакле, кружна синергија.
Због губитка осета вере да је Син у Евхаристији реално присутан и да је Дух Свети у Сабрању, Црква извитоперава у доживљају као социо-политичког апарата, или у најбољу руку као институционално-моралног организма. А то увек баца љагу на појаву Цркве у историји у неком сентиментално-традиционалистичком смислу.
Јер она сама није утемељена на таквој не-благодатној пројави већ супротно…

Advertisements