Вера није више потребна када приђе благодат, односно, када човек приђе благодати Литургије. Јер када благодат озари човека она му даје уверење, и више, само „виђење“ Бога. Када се човек испуни благодаћу он проповеда веру не на основу вере већ на основу онога што је искусио, доживео и апсорбовао у себи.
Не аутопсихотично изнутра већ благодаћу свише изнутра!
Вера ти је потребна када сагрешиш или пропустиш наитије благодати у Цркви.
Дакле, када се „обасјаш“ одозго, шта ће ти вера поред очигледног? Јер вера служи за оно што се не види (не опитује) а благодат за оно што се види (опитује).
Вера је потврда благодати, а када се доживи, благодат је потврда вере.
Можемо рећи да на неки начин вера престаје онога трена када се искуси благодат јер је циљ вере достигао врхунац и може да заустави кретање.
Налазећи се у Богу, вера човека отпочива у благодати савршенства. И када благодатни утицај прође (а што зависи од човековог стремљења „од“ или „ка“ Богу), вера се опет активира у свом трагању за оним што је синергијски у себи једном реализовало (обожило).
Зато вера нема јуридички карактер, нити се односи стриктно на периоде искушења како је неки презентују, него је њена концизност у живљењу дара Духа Светога.
Како је само апостол још увек провокативан са оним богослужбеним речима када каже да нико не може рећи да верује у Христа осим Духом Светим.

 

Advertisements