Морал је у себи одувек носио неки сувише јак призвук, готово до неподношљивог праска, сигуран сам, чак и у Божијим ушима. То је оно Вишеславцево када цитира Христа: „Тешко вама законици!“. Пре би се могло рећи да када сваки човек робује греху да он „дела таму“. Тама нема лик, улогу и смисао. Човек јој приступа и бива прогутан њоме. У њеном стадијуму не зна ко је, шта ради и куда иде. Слеп је за лик, улогу и смисао. Модерни ум би рекао за таквог: „Мрачан је!“, што би био синоним за устрашеност од некога или одбојност тог самог некога. Недостатак светлости би значио недостатак живог Христа. Недостатак кретања „ка“, „око“ и „у“ Христу. Светлост Христова осветљава и човека и онога поред њега.  Сијалица једне куће можда не може осветлети цело насеље али може дати одређену оријентацију за све оне у мраку. Тако спознајемо себе и друге, али не без откровењске светлости Христове, то јест, онолико колико она сама открива.

Пакао се дефинише као „тама“ из самих Исусових усана. Тама није простор него искуствено осећање личне драме која се базира на паду. Тама обухвата две перспективе: духовну и биолошку смртност. Биолошка се дешава само једном а духовна може свагда (апостол каже да му треба „још много пута умирати“). На први поглед, чини се да биолошка не зависи од етичких, естетских и других разлога, али пошто очекује васкрсење тела итекако је се дотиче оно што највише ровари по духовном сегменту човечије ипостаси.

Дакле, када неко греши, греши јер је мрачан а мрачан је јер је болестан а болестан је јер је смртан. Свака психопатологија би се могла исцрпети овим аргументом. Зато све психопатологије и немају везе са Христом, јер немају заједничког основа у Његовом Бићу. То не значи да ако се не поистовећују са Његовим Бићем да Он не може да пружи реално исцељење од њих. Бог иде тамо где је позван, где се може осећати и као домаћин и као гост. Али, срце човечије искушава мрак и обећава му задовољство светлости које сам мрак не поседује. Чим доспе у тај мрак човек забразди и застрани јер више нема очи ума („светиљка је телу око“).

Свако воли да иде на светлост и да се окупља међу људима из којих избија светлост да би и сам засветлео. То ради Литургија. Нико здраворазуман не жели да се плаши себе или да изазива ужас собом код другог. Чак и када неког мучи његова лична тама, од стида он покушава да сакрије свој недостатак или од љубави да усрећи ближњег „насилном“ (вештачком) светлошћу. Тада засветли само на трен али се угаси без Христа, јер нема извор светлости у свом бићу. Другима зрачимо онолико колико се сами осветљавамо на „камину“ благодати Божије.

Резиме би се састојао у томе да је нечија неморалност у природној последици недостатка Божије огњености која очишћује од сваког греха, демона и смрти, то јест, од законске неетичности, непријатељске запоседнутости, и психофизичке трулежности. Јер су то та три фактора која најреалније гуше реалност Христову а врло присно учествују у разарању човечанства.

TS560x560

Advertisements