Живот полази од друштвености преко самоће до повратка у друштво. Када се его потврди у свему ономе што је хтео док је грешио, и када човек након покајања обрете благодат обожења у Христу које је кроз осаму стекао, он се враћа у свет да благовести и посведочи њему оно добро које у њему није затекао желевши да му додели нешто сасвим друго. Таква је и старост, на крају, и после свих агонија која је добијала током живота од других, она и даље не жели да остане сама но да сваког угости храном, осмехом или другом пажњом. Из света излазимо не јер мрзимо свет него јер ван њега тражимо Христа који у свету није добро примљен, зато се у њега враћамо преображени светлошћу васкрсења. Баш као што се из осамљене горе враћа Мојсије са светлошћу на лицу да посведочи Бога људима. Христос је васкрсао у свету а не изван њега.

 

 

Advertisements