Занимљиво је да док траје наше оптимистичко делање ми као да не видимо наше плодове, него нам се још додатно чини да смо креирали контрапродуктивност у људима са којима се сусрећемо па наизглед ствари изгледају још горе. Али, колико год то деловало наивно, баш у том тренутку ми смо набасали на земљу коју сејемо својим речима, и чије семе не видимо по свом одласку како клија и расте. Зато, када се удаљимо од таквог човека, заузети другим пословима а можда и својим разочарењима, баш тада такав човек на неким другим фронтовима урбаних или каквих већ средина, показује напредак у нечему, или, имајући сећање на искуство са нама деле сличну реч са неким трећим протагонистима овога света. Тако се свет мења иако то не видимо јер су то ланчане реакције у које не можемо имати увида на онај начин како то може Бог. Зато ако не престанемо да сејемо, веома ћемо се изненадити оним плодом који будемо видели једнога дана у есхатону. Само тако и можемо разумети оне Христове речи које описују сцену Суда а када се добар (оправдан) народ буни јер не може да се сети ниједног доброг дела које је учинио Богу или своме ближњему. Тако, ми смо у једном трајању радње, можда и заробљени једним тренутком, али узрок и последице не видимо, а баш њих, било да је оно добро а било да је зло, стварамо. И ако се то не дотиче одмах нас, дотиче се неког трећег на крају света. Велика је то Промисао и ми не видимо све путеве којима одашиљемо своје малено постојање. То је за некога као када ти сам чујеш неку поуку која ти се много допада или одмах почнеш да је живиш јер је идентификујеш као истину, али се за аутора те пословице не распитујеш. Ето и то може бити та далекосежна повезаност са неким кога не познајемо а исто осећамо.

FB_IMG_1525291679191

Advertisements