Као јединка и појединац не можеш никога и ништа да промениш осим онога што је у твојој власти – самог себе. Мада се и ту човек неретко показује слаб јер и поред очигледног познања за оно што је добро нема довољно елана да пожели добро (видети исконски дуализам у посланици Римљанима). Али, када говоримо о међуљудским односима који се односе на историјско постојање, примећујемо да тај идеал љубави која је у Христу не постоји међу људима, чак и међу неким свештеним духовима. Колика ће тек мања љубав бити тамо где Цркве нема? Јер сваки труд који жели да улепша овај свет или укаже на помоћ према себи, одмах бива осуђена од свакога, и штавише, погоршава жељено стање у још горе само зато што неко други не жели да се приклони разумевањем за дату личност. Има и таквих који то урадивши једном, не желе да покажу своју љубав на нови начин даље него одбацују онога ко им се обраћа. Парадоксално, можеш само да завршиш разапет као Христос од система који су људи бескомпромисно изградили да у име система не би ризиковали своје високо-котиране позиције. Као Христос, али са надом да ће ту жртву барем неко схватити за своју промену, али си у свему осталом у страшној усамљености. Да, у Гетсиманској усамљености пред погубљење…

Али и пред Васкрсење…

 

 

Advertisements