Некада људи имају тако необична (а тако честа) понашања да негативно повезују ствари у име неке назови праведности где увек виде себе као жртву под другима или пак истичу своју пожртвованост над другима. Игра разочарења није потребно помињати јер је то једини проговор код таквог слоја људи. Само они не желе ближњега који би их разумео, желе да обнављају изнова своју причу без покајања и промене, и да изнова проналазе кривца или нову сумњу у онога ко их је једном разуверио. Ако притом, саговорник не служа пажљиво, брзо ће од њега увредљиво да направе таоца своје агоније.

Неретко су то људи којима ништа не недостаје од материјалних добара, али се понашају као да им увек треба више него што имају, те ропћу у страху од сутра као да ништа немају, или стрепе као да ће неко да им одузме и оно што имају. Тако пропуштају да се опусте у оном лепом тренутку који траје.

Маловерје и безнађе ту постају мерило вере и егзистенције – начин постојања таквог идентитета. За нови живот у Христу ту нема места јер то није модел радости коју овакав квази-модеран човек тражи. Благодат Божија је понижена на степен: сентимента, традиционализма, славољубивог морала,… али далеко од Бога, од Црквеног Бога, од есхатолошке стварности којом ће нова тела забљештати по Васкрсењу.

Понудите ли то савременом човеку, сроднику, на тањиру логосног идентитета, он то неће појести, притом, још ће пљунути у гостопримство онога ко тај тањир држи. Такав човек, не жели нешто што би било боље од њега самога или онога за шта он држи своја мерила истине.

Благодат? Бесмрност? Објективност? То су појмови које такав ум не препознаје као живе реализме већ као идолатрије маште. Уместо да преиспита свој положај он почиње да сажаљева онога који се спасава Христом. Каква иронија!

Новац! Храна! Смештај! Егоизам! Све што обећава опипљиву сигурност – то је благодат и бесмртност за таквога. И најгоре од свега, не види да то није почетак већ крај слободе.

Advertisements