Снови без дана у себи

испрекидани пуцњевима у даљини –

тим земљотресима између бубња и ударца…

Кривица која плане као шибица

кад повезујеш ствар која нервира

поклапајући једно поље неким другим –

као на шаховској табли –

са аргументима математике и крви…

А онда заплачеш својој вери.

Јер мрзиш моју слободу са те.

Ја сам вук нестрпљив који завија рањен

и можда бих само да крикнем на месечини                                                 

кад већ не могу ништа да променим.

И месец у сунце завијем

родивши нас изван пећине мртвих.

 

Зато у мени нема фарсе.

И када вриштим као лешинар у пустињи

није што сам крволок

него јер је монотон један исти кадар

који ме стиска кад год га осећам.

 

А суд узимаш кад теби понестаје даха

у чија плућа би гурнула предатости сваке.

Нећу мислити ни померати мостове

из којих моја туга не извире.

Нећу повратак на старе жуљеве!

Доста смо крпили овај чамац на више места

превиђајући острво на које смо се запутили.

 

 

 

 

Advertisements