Забрињава ме ова масовна несташица упитаности.

Забрињава ме и нелагодност која се јавља у стомаку када се сударим са оним што сам мислила да познајем… Некада… А опет ме забрињава и овај знатижељни поглед када се сусретнем са власитим неимањем жеље да изнова упознајем… Јер више је него очигледно да не мења се… Људи су неком игром случаја увртели себи у главу да су непроменљиве категорије те сваки покушај да се одигра другачији дриблинг унапред већ пада у воду…

Ј*** га…

Забрињава ме, наравно, и одсуство искрености.

Забрињава ме и свуда присутни декадентизам у односима који се тумачи као тзв. слобода мишљења, као имање својега ЈА (иако се заборавља да имање својега Ја подразумева сведочење Ја од стране оног Ти)… А већ одавно је изгубљена свест о томе да је сваки декадентизам „одраз илузорности бића… у њему постоји жудња за бићем, али нема реалности бића“ (Берђајев). Да, забрињава ме и на сваком ћошку вребајући декадентизам.

Забрињава ме што су давно уочени проблеми још увек проблеми и што људски ум није мрднуо прстом (да не кажем …) да да макар само уздах жеље да се они реше.

Морам да поменем и људску (не)од-говор-ност, односно погрешно разумевање исте. Везујућу властиту одговорност за материјалне и пролазне аспекте бивствовања, (неки) људи занемарују сушту личносну дијалогичност од-говор-ности. Наиме, „одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први…“ (Шијаковић)

А ту је и људска глупост и то неизлечива.

Забрињава ме и када се одрасли људи понашају „детињасто“ погрешно овом детињастом дајући позитиван контекст а у ствари је на делу једна префригана празноумност и окорелост срца (што је сушта супротност детињастом).

Да! умало да заборавим и префригану празноумност и окорелост срца (свесно-несвесно).

Забрињава ме и олако схватање онога „бити пријатељ“. Али не превише… јер сагласно Аристотелу однос човека према пријатељу исти је као његов однос према самом себи… Те самим тим, нека човек сам преузме од-говор-ност према властитом избору да пријатељство (не)утемељи само на задовољству или корисности (да не наводим примере, многи ће се осујетити).

Ту је и пречеста немост (= а да није она која долази од немогућности да се искаже красота).

Могла бих да говорим и о суровости – која се огледа у непоказивању жеље и искорака за дељењем садржаја и поред дугогодишњег указивања на…

Али кога то уопште занима

Колико и мене саму занима данас и сутра и после сутра…

Не забрињава ме (бар не параноично) и чупа од сваке исувишне брижности чињеница да крај мене су толико оних Других који на љубав одговарају љубављу.

Оних Других који одговарају пражњењем Себства од самог себе, истеривањем себе изван себе, замењивањем за Другог.

Оних Других који прихватају дијалог – чији је садржај неизвесност и који је могућ само у жртвовању које се се састоји у приближавању Онога за кога смо одговорни. Дијалог као заједништво (= саборност) које започиње кроз моју одговорност за Другог; као Изрицање које открива и које се открива не водећи рачуна о одбранама.

Да! из лажне брижности чупа ме светлуцање у даљини које наговештава Лице Другог у близини, у мојој узнемирености у којој заборављам на рецептивност. Као у Љубави… Лице Другог у близини које је сам модус и начин бесконачног… (Левинас)

Какав то вирус равнодушно-сујетно-неимање-љубеће-одговорности или пак умне тупости инфицира људе?!

И како се лечи? (ово је реторичко питање)

И тако…

Наставиће се…

Само понекад…

Advertisements