Велика је умствена дисциплина увек изнова кротити себе пред појављујућим осећањима љубоморе, беснила, незадовољства и пребацивања. Ситнице су оно што спречавају кретање духа. Зато да би се пут наставио потребно је елеминисати ситнице са тог пута. И ситан камен након дугог путовања раскрвари стопала. Тиме се добија велика уштеда енергије и мира. Није све атак на нас, треба од тога полазити. Али и од свог егоизма који први мисли да у свему увек има право, разлог и памет, а сујета негде дубоко у себи зна да нема од ништа од свега тога, но се само осећа увређеном. А ја кажем да се сујетан човек осећа увређено чак и када никога нема осим њега самога и када се ништа ново не дешава јер не види даље од себе ни Бога ни друге људе. У томе се огледа аскетика, у савршеном неосуђивању другог какав год да јесте. Ко не уме да савлада себе неће моћи никада да савлада другога. Други ће му се наругати када буде видео његов јад и пад. Ћутање и игнорисање више вређа противника на његово језичарење, чак га и погоршава. Али не уме свако да ћути без беса и горчине у себи, то је само за узвишене духове. Узвишен никада није узвишен својим снагама, то је промашај многих врлинских самољубаца, но његова узвишеност бива захваљујући томе што га је Бог попео Светим Духом са Његове десне стране Себи на небу далеко од телесног ума на земљи.

Advertisements