• Ко је имао Бога у све дане свога живота, нема за чиме пожалити.
  • Туга се тушира ниским радостима а радост узвишеном тугом.
  • Почетници имају проблема са сумњом, средовечни са искушењима, а последњи са другима.
  • Повлачимо се од свега онога што подразумева одговорност, а синоним за њу био би хришћанска љубав према другоме.
  • Девијантна литература ствара девијантна стања. Ако нема љубави чак и духовна литература остаје без догмата.
  • Бол нас подсећа на другачију стварност од оне коју смо идеализовали кроз грех.
  • Ako nema povratne informacije od onoga kome se obraćamo, odnos postaje sasvim bezličan. Svaki dijalog podrazumeva izvesnu dozu stvaralaštva čim se govori o konkretno nečemu.
  • Dok Crkva ne postane nešto unutrašnje ona ostaje samo spoljašnja građevina za čoveka bez njegovog ličnog učesništva.
  • Ne mora svako da zna da smo jednom spasili nekog čoveka.
  • Nepotrebna pitanja se nižu tamo gde nema ljubavi. Ako neko dovodi neku situaciju u pitanje zato što sam nema snage za datu, to može biti samo zato što sam nema dovoljno ljubavi da bi se pokrenuo za istu.
  • Odricati se nekoga znači odreći ljubav prema njemu. Danas je to ignorisanje.
  • Živimo u takvom vremenu kada se svako stara za svoje želje. Ništa od toga ne bi bolelo kada bi u njima bilo malo mesta i za druge.
  • Da vaskrsne Bog u srcima našim otkloneći Duhom Svetim svaki nesporazum, tugu i smutnju…
  • Nekome je dovoljan trenutak u Crkvi da bi se skrušio pred Duhom Svetim, a nekome za to nije dovoljna čitava večnost.
  • Umirati za nečije pokajanje bez traženja svojeg razloga i volje, je silazak Hrista u čoveka.
  • Ne otima nas san od Hrista već nalagodavac sna.
  • Hristos se uobličava u nama srazmerno našem uobličavanju u Njemu, dok ne naraste do punoće koju možemo maksimalno primiti.
  • Kada čovek dolazi na Liturgiju, on se nada da će tamo zateći iste blagodatne poljubce koje je zatekao prošli put na rastanku.
  • Nije svaki provokator nužan neprijatelj našeg postojanja. Mnogi svašta govore ali kada se umore od svog lajanja kao psi počinju da se umiljavaju kao mačke.
  • Ako si se napunio Duhom hvali Ime Gospodnje, a ako nisi hvali dok se ne napuniš.
  • Uvek gledaj dalje – proćiće i ovo…
  • Nijedan trud ne propada.
  • Nijednog čoveka ne gledaš kakvog jeste u istoriji pored tebe, no kakav će biti u eshatonu obasjan Hristom. To je tvoja sadašnjost.
  • Ne kidaj se, ne cepaj misao, drži svoju nit i kontinuitet Liturgije.
  • Ponosna samostalnost razara. Još ne kapiramo da je pakao biti sam u kući pred svojim znanjem čiji kvalitet nema ko potvrditi kao vrednost nečijeg postojanja.
  • Brzina zamara.
  • Ako nemaš dela i jedno „hvala“ može biti sasvim dovoljna vrlina.
  • Za sve postoji vreme, ne srljaj.
  • Telo ima svoju volju koje ne može uvek biti u zavisnosti od slobodne volje, ali to ne znači opravdanje svake vulgarne izopačenosti.
  • Kada nas Hristos razdvoji na dvoje, On iz nas izvuče istinu. Ne kao da nas On čini podvojenim, no jer smo mi već takvi. Njegov Duh seže do „između kosti i duha“, a kada pomiluje, onda čovek ne zna pod utiskom blagodati da li da se smeje ili da plače.
  • Istina, mi ukrštamo odnose sa mnogima kroz jednu voljenu ličnost ali drugi ne ukrštaju nužno sa nama odnos bez te ličnosti. Neki hoće sa nama postojanje samo kroz tu ličnost.
  • Nije naše da nas se sve dotiče tako senzibilno i sujetno, jer nije sve uvek u našoj vlasti i okruženju da bi bio naš problem. Ljudi u svemu vole da zabadaju nos gde mu nije mesto i da se bave stvarima koje ne zavise od njihovih rešavanja.
  • Gde strast nije procvetala na vreme, to ne znači da se njen vetar neće vratiti po svoje krošnje.
  • Budi grešan, ali ne budi isključiv u tome. Ako već grešiš onda nemoj da sudiš. I ako si već u grehu gledaj da ne ostaješ u njemu dugo. Ako već grešiš kao drugi barem se ne ugledaj na njih u toj veštini padanja. Ili, ako voliš da grešiš onda barem nemoj da se time ponosiš, te da drugima daješ povod za sablazan.
  • Priznanje moje slabosti me izgrađuje u vrlini. Opet, ne kao da volim da grešim no jer sam oslobođen presije licemerstva, i svojih i tuđih očekivanja da im mogu biti od pomoći bez Hrista. Jer ja nisam alter ego Hrista.
  • Svakodnevne dogodovštine ispijaju srž života ostavljajući pustoš u srcu.
  • Blago ludima, njihovo je Carstvo nebesko.
  • Bolje je da jedna bolest zameni drugu ako će to navesti na spasenje.
  • Kako bi besmisleno i neukusno bilo kada bi nas drugi, pa i Hristos, u svemu izdržavali bez našeg truda i zalaganja. To je najbrži put do propasti i sebičnosti. Tada čovek ne bi imao nijednu volju za dobrim delima. Gubi se dimenzija stvaranja i žrtvovanja.
  • Posedujemo druge dok se ne nasitimo, nakon toga ili drugi poseduju nas ili mi postajemo smireni.
  • Osmeh je ono što ne dopušta da drugog izgubimo u sopstvenoj osudi.
  • Druge ne ostavljaju na miru samo oni koji sami boluju od sitničarenja i posesivnosti.
  • Bolje je malo poludeti a ne izgubiti dobro, negoli mnogo trpeti a zadobiti zlo.
  • Ko je sposoban da se otvori jednom čoveku, blizu je Carstva nebeskog.
  • Ako te ne odobrovolji Hristova Liturgija, onda ništa neće. Ne može punoća života rasti van izvora Života, baš kao što ni hladovinu ne može neko tražiti mimo objekta koji je stvara na suncu.
  • Smisao se gubi pred oličenjem mnogih reči.
  • Ništa gore od čoveka koji je nekada bio anđeo pa odjednom postao đavo. Njega ne može ništa smiriti budući da je jednom osetio zasićenje u silama dobra pa otpao po sopstvenoj volji. Takav nema razumevanja ni za koga, a strpljenja ni za šta. Ništa ga ne mori a on sam sebe bije misleći da se u tom sado-mazohizmu krije tajna radosti i tajna spokojstva.
  • Dok ne poseješ u sebi zlo seme, ono ne može pustiti korenje mimo tvoje slobode ni protiv tebe, ni protiv drugog. Lako se odričemo onih koje smo nekada voleli kada to seme dođe do izražaja samo jednom, makar i nehotice. Toliko je jaka njena razarajuća sila.

 

Advertisements