Заједница мимо народа Божијега је врло деликатно питање. Народ Божији има есхатолошку улогу. То не значи да нема историјску. Иако је унутар сабрања валидна као благодатна заједница, питање је колико истинске заједнице (љубави) има међу људима на психолошком нивоу међу онима који конституишу народ Божији. Ако се заједница људи (нпр. странка, фамилија, итд.) показују безделатним и бесплодним мимо народа Божијег (Цркве), колико више ће они застранити фокусирајући се само на свој гето. Међутим, треба прозвати и народ Божији не као онај који нема благодатну заједницу са Богом, него колико има кроз тај однос са Богом благодатну заједницу са другим људима око себе? Чини ми се да се и ту дарови Духа психологизују само за себе, па се ни љубав ка другима не покреће – било да говоримо о клиру или лаицима како између њих самих, тако и њихов заједнички однос према онима изван Цркве. Зар и на самој Литургији да уместо евхаристијске христоцентричности постављамо личну егоцентричност. И као што духовну сујету сматрам већом од световне сујете, тако и духовни егоизам сматрам већи од свакодневног у свету јер овај пад директно по (не)знању и пред Богом радимо. Иако је Бог, свакако, присутан свуда, но ја за људску перспективу говорим која ограничава Бога и Божије на своj ниво, а свој ниво намеће другима да би га осакатио у име врлине а без врлине.

Advertisements