Страшно је када свој идентитет заснивамо на оним људима и навикама који нас могу увек оставити или угрозити. Тај осећај страшне самоће је прећутано обележје човека да он мора некоме припадати. Приближан осећај томе је када раскину дугогодишњу везу двоје младих који су се веома волели. Та празнина заиста добро прати осећај богоостављености коју је сам човек у себи испрограмирао а не као да га Бог заиста жели оставити. Бог привлачи човека Себи али никада тако као други човек да када га једном задобије да може и да га одбије од себе.

 

 

Advertisements