Када сви преврше своју меру у испољавању своје негативне енергије, и притом још прибегавају лукавству како ће своју позицију олакшати на уштрб другог, заиста треба имати ум како поступити. Јер није добро ни сувише трпети, ни сувише бунтовати. Сваки човек зна меру својих снага докле може нешто радити. Али, бојим се да оданост неком апстрактном перфекционизму неће никога својом врлином преобратити. Људи су такви, или незналице или равнодушни. Ко нема ума то га може због сујете учинити саможивим.

Суштина је да се треба сналазити. Ни свештеник се не понаша исто са пуним и са празним новчаником. Али, сналажљивост не подразумева да треба повређивати другог. Треба заобићи систем али га не побркати са Царством небеским јер Царство нема никакве повезаности са системом. Држава није категорија небеског света. За државу то је криминал а за Цркву нужност. Нема греха ако краде неко ко је гладан а нема пара.

У држави нема хармоније, ни одговарајуће организације, ни моралних кадрова, јер све подлеже смртности и слабости. Ако је због нечега потребна повезаност државе и Цркве онда то није на националном већ на онтолошком нивоу.

Наивно је трошити максимум снага на расходе према држави а да држава не омогућава бољи статус радника. Радник се толико изнурава потребама куће и породице да на крају му не остаје снаге ни за Бога, ни за типик. Зато и нема поретка.

Људи на високим позицијама више траже новац но што траже добробит ближњег, чак ни саме деце. Новац није изговор ако неко нема као „син човечији где главу наслонити“ а осећа одговорност према другима. Не треба бити крут у хришћанском идеализму ако други то не цене а ми немамо флексибилност. Наша плата за труд не долази од људи и система но од Бога и Црквеног Царства. То је један парадокс. Ако се не прихвати као парадокс онда ће се прихватити као огорченост. Етичка оданост према ближњима и држави неће донети напредак на економским теразијама. Штавише, погоршаће се јер су људи „затворених ушију“ осетљиви на туђе мудровање.

У суштини, свако зна, па и епископ, да нема савршеног поретка и да нема савршених људи. Чак мислим да је то и немогуће јер могуће припада само Богу. Јер, ако је мало свештеника који се не користе неким страсним интересом, колико ће мање бити људи који ће параноидно тражити свој интерес?! То само показује не да треба бити похлепан за интересом, него само за оним сегментом који је нужан а да не угрожава другог.

На крају, да ли уопште можемо контролисати свако неповређивање другог ако он зависи од система у којем ми морамо узети, на пример, боловање. Тада други поред свог ради и туђ посао а онај који је отишао на боловање постао је таквим захваљујући напорним радом који превазилази снаге. Наравно, ово су појединачни случајеви. Често је већа појава да боловање узимају лењивци а да на посао долазе или они који испаштају или који сами траже малверзације.

Advertisements