Питања која се готово по правилу јављају, код свих нас, питања нашег порекла, сврхе, циљевитости нашег двигања свакодневног, смисла изговорене речи, многоречитости нашег ћутања, разлога свега што нам се догађа, корена ове глади која нас нагони да тражимо, да се крећемо га даље, да превазилазимо објективације усамљених рефлексија, да побеђујемо рестриктивност самоће… Јер ходамо овим стазама по први пут, Саплићемо се. Осврћемо се. Падамо. Иштемо одговоре на упитаност живота. Питамо пролазнике. Ходамо.

Загледамо се у свој одраз на изглачаној површини језера на чију смо обалу дошли случајно… О, да ли случајно!? Да ли је нужност случајности одговор на сва наша питања? Да ли је могуће бити и остати задовољан одговором у границама пуке нужности?

Чудимо се. Док се будимо, док прелећемо погледима преко звезданог свода, преко озеленелих шума, мириса покошених поља, модро-зелених вода овог поднебља. Док летимо мислима чак до „снежних врхова Урала“. Док тонемо умом у висине неке надразумно устројене. Док тонемо срцем у срце друг(ачиј)ости коју препознајемо и која нас препознаје.

Постоје питања. Постоје и одговори који се нуде од искони. Одговори разноврсни – у зависности од интенције којој служе, у зависности од тога коме су намењени и у име чега и кога су – од бритке једноставности до савршеног кошмара, од робовања овоземаљском до истанчане негације стварности, од афирмације тренутног до ишчекивања будућег, или пак, живљења ретроспекције, на граници довољности и недовољности – где речи више не помажу.

И онда, налик на свитање, на обали овог језера, осетимо блаженство наше упитаности, благословеност наших непроспаваних ноћи. Осетимо до крви и у крви истинитост наше убеђености, нашег порицања нужности случајности, нашег веровања у надсавршеност плана, ширину и дубину наше слободе. Препознамо призваност нашу и одраз свој опазимо и препознамо у Прволику. И тада знамо, тада док свиће, на обали овог језера, да Циљ постоји, да решење загонетке постоји, да постоји Разлог Који не потребује никакав разлог, Живот над животима, светлоносан и непресушан, чија нас красота спречава да се изгубимо у сувише пречестој неспремности и збуњености нашој. Стварност неисцрпна чији је почетак већ сада и већ овде, ако се потрудимо, ако (се) одлучимо да кроз Духа у Сину созерцавамо своју ословљеност у топлом наручју Очевом, у многогласној Тишини Горњег Јерусалима одакле и црпимо свеколику радост нашу, свеколико живљење наше, свеколико порекло наше… И тада постајемо спремни да „на тврдоглаво ћутање камења извучемо из дубине душе усклик: ОСАНА!!!“

Advertisements