Стилска конфузија савремених креатора музике, књиге и филма нема добар почетак да би имао добар крај. Све се више показујемо сиромашни у кројењу смисла. Јеванђеље је кроз све векове крило тако вешто свој једноставан смисао кроз алегорију, а данас имитатори стваралаштва свему одузимају брзоплетим кадровима и схизофреним контекстима сваку смисленост прејаком алегоријом и символизмом. Од толике загонетности губи се чиста мистика чији извор можемо затећи само у неограниченим пољима благодати. Не треба одузимати смислу парадоксе и трагедије али не треба од тога стварати идолопоклоничко и егзистенцијално средиште идентитета. Живот није култ сам по себи већ култ у Христу, и култура није културна ако нема упориште у Христу. Но, то не значи искључивост за све што није директно православно јер је уметност у довођењу свега кроз православље до Христа. Суштина је у томе да компликовање смисла некада и не доведе до смисла, иако би задатак смисла био да се он не обрете лако и без напора, но они који потенцирају замршеност радњи могу некада и сами да залутају. Прљање текста и отежавање радње теговима неповезаних личности и интрига, отежавају оно лагано кретање смисла какво затичемо у Јеванђељима. Још нико се није досетио да једноставност и успореност смисла није ништа мање динамичнија и смисленија од пребрзих ритмова и кадрова. Књига, музика и филм нам могу отворити неке физичке и духовне перцепције али не могу заменити благодатну перцепцију где слух може постати вид.

Advertisements