Црквена јерархичност има богослужбено утемељење. Међутим, данашња јерархија нема чак ни државну конотацију, већ криминалну. Наравно не сви и не увек али сама чињеница да као таква постоји одражава ланчане реакције на већину. Нема ту оног Христовог ни у Цркви ни ван ње „да већи служи мањему“. Мањи остаје мањи да би горди дошао до изражаја са својом мегаломанијом. Могу то, нажалост, да буду и владике и клир, а неретко и све оне сумњиве хришћанске групације које се солидаришу у својим есктремним ставовима више неголи у Цркви, или још горе, на уштрб Цркве а под изговором врлине, националног просперитета, итд. Свако чува своју позицију и не мари за оног нижег. Ако и има помоћи то бива само у индивидуалним случајевима и опет, као по правилу, само за оне који су некако реализовали присност са одређеним слојем надлежних. Искушење влашћу и моћју остаје доминантан фактор и код оних најближих Христу.

Са друге стране, ту је и народ са увек једва дочеканим огорчењем на свештенике и владике више без разлога но са разлогом. А она златна средина од верујућих која не смућује своју веру батргањем у свему ономе што Царство Небеско није, они постају главна мета оба ова фронта, и авај, већу благонаклоност налазе у безбожним редовима који испуњавају елементаран закон савести неголи у „побожним“ који су од својих „типика“ изградили читаве тврђаве да од њих више не виде ни Бога ни ближње.

Чак и неке владике и свештеници за очи јавног мњења имају сав изглед мирољубивих јагањаца, са увек истим киселим осмехом, али изнутра крију читаву поганштину коју одражавају на подређенима само зато што су владике и не може им нико ништа. Толико је њихов „благослов“ изнад свега а да нема никаквог додира са оним благодатним доменом. Јер када благосиљаш у своју корист – шта је то? Корист Цркве је корист свих њених чланова а не само појединачних. Чим се реагује тамо где нешто не ваља, тада покрећеш велику лавину на тебе јер нема човека који нешто не мути, па налазиш себи пуно непријатеља. Крајност је да човек полуди од огорчења што су сви пасивни, а опет крајност је да не предузме ништа.

Решење? Живи Литургијом и што стоји до тебе – утичи, а што не стоји – настави даље без осећања гриже савести. Али да подилазиш, снисходиш, и ласкаш таквима – то је ван памети.

Људе из Цркве прве треба учити осећању за другог. Јер због недостатка осећајности за друге, нико и не жели да научи догмате од таквих. О чему дакле говоримо? О томе да се мешају појмови између онога што клир, епископ, народ или катихета јесте и онога што би требало да буде. Бог нас, истина, прихвата такви какви јесмо, али то није коначна дестинација. Расте једна баналност која није догматког порекла: човека спасава благодат а онда одговорност није потребна. Најгоре је када се такви не осећају прозваним. Кандидати за клир и катихете више немају мотив у одзиву на Божији призив кроз искрен и безуслован однос, него темеље своју веру на економским разлозима.
Зашто се онда чудимо и рефлексији Цркве у другим порама друштва на негативан начин? Притом не мислим на Цркву као Тело Христово већ на Цркву као институционални огранак у конкретном времену и простору а која спутава своју децу по Јеванђељском моделу: „…нити сами улазе нити пуштају друге да уђу…“

Advertisements