I konacno mir. Nisam ga osetio godinama. Nemoguce je da dolazi iz mene samoga jer ja nemam dela mira. Uostalom, shizofren sam, barem tako verujem svojim ulogama kojima se drugi sablaznjavaju a ja se samo igram. Ponekad zaboravim svoje ja. To nije ukidanje egoizma nego gubitak stava. Mogu biti narcis i u svojoj zalosti. I to je pakao. Zahvalan sam za ovaj mir. On je tako dubok ali ne govori puno sa mnom koliko mi sebe daje. Ne zelim nesporazume. Oni su tako plitki i suvisni. A ovaj mir ne bih sam postigao, on dolazi od drugih sa kojima se bez ogorcenja sudaram. Barem ne zelim biti ogorcen. Mrzim taj najamnicki odnos. Ne trazim puno od zivota, trazim puno od Zivotodavca. Kotrljam se u svojim proracunima mimo takve ontologije. Tek kada budem ukinuo te obveznice postacu spontan, postacu licnost parexelans. Dotle, samo sam isprekidana linija koja nema svoga odredista. Bez Smislenog nemoguce je da ta linija dobije svoj crtez. A meni je tako preko potreban taj crtez da dobije svoju formu jer bez njenog otelotvorenja nikada necu prevazici svoju sopstvenu. Svi imaju svoje price… i nema mesta u njima za svakog od nas. I svet i Bog mogu postojati bez nas, i treba imati strah od tog osecaja. Jer, ako nas to ne uvrsti u red zajednicarenja, onda nas nista nece napraviti ljudima. A imati odnos sa drugima nije u nekoliko retkih susreta, nego u srdacnom odnosu prema svima cak i kad smo sami. Nikada nisam imao osecaj usamljenosti jer sam uvek imao osecaj da se drugima obracam iako formalno ne bih nikada video drugome lice osim kroz tu zelju. Crkva je zelja Bozija u kojoj On uvek vidi nase lice. Pocrvenecu jednom da ne bih uvenuo…

Advertisements